Danilo Kiš

IZVOD IZ KNJIGE ROðENIH (kratka autobiografija)

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mañarskoj a završio je trgovačku

akademiju u mestu roñenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću

gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna

liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu

da svom još maloletnom sinu mañarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz

porodične hronike ostaće, meñutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj

otac kao i svi naši roñaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih

neće vratiti.

Meñu mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski

junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati

slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom

nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u

Mañarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u

pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u

Mañarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog

pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis

i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva

Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u

svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mañarskom; jedna je govorila

o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i

legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije

bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac meñunarodnog reda vožnje: to je

čitavo kosmopolitsko i književno nasleñe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez

žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena

averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je

živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po

dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar

Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak

Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam

poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda

zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao

imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim

maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti

stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je

obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se

škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i

mañarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mañarske, ruske i

francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za

pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri,

emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s

jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski,

latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao

prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu,

Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne

bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako

se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona

trešti harmonika.

(S. d., Mansarda, str. 111-113)