Danilo Kiš 

IZVOD IZ KNJIGE ROðENIH (kratka autobiografija) 

 

 

 

 

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mañarskoj a završio je trgovačku 

akademiju u mestu roñenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću 

gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna 

liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu 

da svom još maloletnom sinu mañarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz 

porodične hronike ostaće, meñutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj 

otac kao i svi naši roñaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih 

neće vratiti.  

Meñu mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski 

junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati 

slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom 

nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom. 

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u 

Mañarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u 

pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u 

Mañarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog 

pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis 

i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva 

Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u 

svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mañarskom; jedna je govorila 

o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence. 

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i 

legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije 

bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac meñunarodnog reda vožnje: to je 

čitavo kosmopolitsko i književno nasleñe. 

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez 

žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena 

averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni. 

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je 

živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po 

dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar 

Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak 

Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam 

poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda 

zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao 

imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim 

maturu. 

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti 

stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je 

obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se 

škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i 

mañarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere. 

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mañarske, ruske i 

francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za 

pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, 

emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s 

jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, 

latinski. 

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao 

prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost. 

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, 

Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne 

bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako 

se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona 

trešti harmonika.  

(S. d., Mansarda, str. 111-113)