Украјинске народне бајке

Избор и превод с украјинског:

Богдан Терзић

Народна књига, Београд, 1963.

Библиотека "Бисери" 26

Садржај

С. Петковић: Украјинске бајке

ФАНТАСТИЧНЕ БАЈКЕ

•

Ратар

•

Гатар

•

Златна ципелица

•

Летећа лађа

•

Зима, глад и суша

•

Сунце, зима и ветар

•

Злидњи

•

О сиромашном момку и царевој кћери

•

Златокоса Јалена

•

Бајка о лепотици и злој жени

•

Чаробне гусле

•

О мразу

•

О војнику и Аптеју

•

Кирило Кожемјака

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕГЕНДЕ

•

О Устиму Кармаљуку

•

Кармаљук и зла пани

•

Кармаљук и сиромашна удовица

•

О Олекси Довбушу

•

Како је Олекса отишао у одметнике

•

Олексина младост

•

Довбуш – борац против неправде

•

Како је Довбуш проверавао своје момке

•

Како је Довбуш једном изнео храст на брдо

•

Довбушева награда

•

О Запорошцима

•

Див камење

•

Кијевска златна капија

СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА

•

Пан и његов управник

•

Разбојник

•

Пан Кањовски и баба Зозуља

•

Како је пан Кањовски учио људе да пролазе кроз капију

•

Ђавоља виолина

•

Како су вуци појели пана

•

Пан и сиромахова ћерка

•

Пански перчин

•

Два лопова, пан и поп

•

Зечја сланина

•

Побожна Хроска

•

Ксендс у воловској кожи

•

Разбојник

•

Чишћење душе

•

Иван и Гриц

•

Иван и поп

•

Лакома млинарица

•

Истина

•

Лаж

•

Језичава Хвеска

•

Неуспело чудо

•

Свирач Охрим

•

О глупости

•

Колико је земље цар доделио моме деди

•

Стаклене очи

•

Познаје себе

•

Једина помоћ

•

Савет

•

Разговор

•

Просјаци

•

Цена будала

•

Како је слуга Хома делио пловку

•

Глупа жена

•

Појилиште

•

Поклон за оца

•

Мудре рабаџије

•

Стотина вукова

•

Два кума

•

Жена на исповести

•

Икона и дуван

•

*** (Продао Грицко брашно...)

•

Како је сељак дао жабама паре

•

Сељак и дућанџија

•

Рабаџија и трговац

С. Петковић

Украјинске бајке

Извор: Украјинске народне бајке, избор и превод с украјинског:

Богдан Терзић, Београд, 1963.

Ако је тачно да богату народну литературу има народ који има богату

прошлост, онда није никакво чудо што је украјинска народна књижевност

толико бујна. Два чиниоца – географски положај и привредна богатства –

учинили су Украјину метом многих ратних похода и поприштем битака и

освајања, чиме су исписане многе светле и тамне странице историје

украјинског народа, а истовремено дати подстицај и теме народном

стваралаштву.

Својим географским положајем на југозападу [бившег, прим. ПР]

Совјетског Савеза, Украјина представља широку спону између Средње и

Источне Европе. Истовремено, она је пут између Европе и Азије, погодан

по равничарској природи територије, док Дњепар, Буг, Донец и Дњестар

представљају велике речне саобраћајне артерије.

Украјина је пространа земља, више од два пута већа од [бивше]

Југославије, док нас по становништву такође надмашује више од два пута,

јер броји преко четрдесет милиона становника.

Северни део Украјине, Пољесје обрастао је боровим и храстовим шумама,

а између њих леже поља лана, конопље и кромпира.

У централном делу Украјине, јужно од Кијева, шуме се проређују и

почиње шумско-степски појас. То је најплоднији део Украјине, јер масна

земља (чернозем) и топла и влажна клима омогућују високе приносе

пшенице, кукуруза и шећерне репе.

Још јужније, ближе Црном мору, шуме престају и простире се отворена

степа. И ту је плодни чернозем, само што је клима сувља. Овде успевају

пшеница, јечам и памук.

Мада претежно равничарска, Украјина је лепа земља, плодна поља смењују

се са шумама, беле сеоске куће утонуле су у зеленило дрвећа а високи

јабланови наткриљују главице сунцокрета. С правом одушевљено пева А.

К. Толстој:

Ти знаш за крај где све обиљем дише,

Где вода тече као сребро чиста,

Где степски ветрић ковиље њише,

Где у вишњевом гају бела кућа блиста.

Поред пољопривреде, Украјина је веома богата рудним благом, јер има

велике наслаге угља у Донбасу и гвоздене руде у Кривом Рогу, што је

омогућило изградњу снажне металургије и машиноградње.

Колика су природна богатства Украјине види се и по томе што она даје

[бившем] Совјетском Савезу половину од укупне производње угља и

гвожђа, трећину пшенице и три четвртине шећера.

Узевши у обзир географски положај и богатство Украјине, разумљиво је

што је кроз њену дугу, разноврсну и врло често бурну историју топот коња

многих ратника одзвањао њеним степама, а похлепне руке многих освајача

посезале за овим плодним крајевима, почев од Печењега, Половаца и

Татара у давној прошлости, па до најезде немачких фашиста у Другом

светском рату.

Када су се у IX веку Источни Словени први пут ујединили у велику државу

која се простирала од Балтичког мора до Дњепра, Кијев, "мајка руских

градова", постао је престоница. Кијевски кнежеви трговали су са

Византијом, ратовали са Византијом и били под њеним културним и

верским утицајем.

Током времена, кијевска држава уздигла се до једне од најнапреднијих

држава Европе. Зидани су раскошни дворци и велелепне цркве. Култура

кијевске државе била је на високом ступњу јер је долазило до живе

размене добара. Персијске тканине, арапско сребро, кинеска свила,

египатско посуђе, византијски брокат, франачки мачеви нису били само

распрострањени као предмети употребе већ послужили као основица за

образовање јединственог руског уметничког стила.

У доба процвата кијевске државе извршен је у Русију прелаз на

феудализам. Кнежеви и њихови дружиници отимали су земљу и

приморавали слободне сељаке да за њих бесплатно раде. Тако је настала

класа феудалаца – бојара, која је све више поробљавала слободне сељаке –

смерде.

Са јачањем локалних земљопоседника јачала је и њихова тежња да се

одвоје од централне власти. Кад је кијевска држава раздељена на

наследнике Владимира Мономаха, дошло је до међусобних размирица

кнежева, а на ослабљену државу нападали су са запада Немци, Швеђани и

Мађари, а са југа – из степа око Каспијског и Црног мора – Половци.

Нешто доцније, наишла је најезда још страшнијег непријатеља. Татари

(Монголи), најпре под командом Џингис-кана, а затим под

заповедништвом његовог унука Батија, савладали су отпор руских кнежева

и упали у њихове земље. Ратнике су убијали, жене и децу одводили у

робље, а за собом остављали спаљене градове и опустошена села.

Године 1240. огромне татарске хорде приближиле су се Кијеву, освојиле га

после опсаде и претвориле у рушевине. После тога центар политичког

живота прелази на североисток, најпре у Владимир, па у Москву.

Док је током идућих векова руска држава, мада изложена честим нападима

непријатеља, јачала и учвршћивала царско самодржавље, дотле је Украјина

проживљавала тешку судбину. Велики део земље пао је под пољску власт,

а пољске спахије угњетавале су народ не само економски већ и национално

и верски. Најборбенији сељаци су одлазили испод непријатељског јарма и

постајали слободни људи, козаци. Густе шуме скривале су устанике и

омогућавале да воде дуготрајни народни рат против пољских освајача.

Године 1648. букнуо је велики устанак украјинског народа против пољских

панова. На челу устанка био је Богдан Хмељницки, пореклом имућан козак

али веома образован човек. После дугих борби са променљивим исходом,

ослобођена је Источна Украјина са Кијевом и присајединила се Русији, док

је Западна Украјина остала под влашћу Пољака.

Упркос успеху постигнутом на државном плану, положај сељака постајао

је све тежи. Моћ спахија је јачала, намети су се гомилали, а царским

законом сељаци су доживотно везани за земљу спахија, то јест постали

његови кметови. Мада на имућној, родној земљи, потчињени самовољи

спахија, кметови су живели у сиромаштву и незнању.

Многи су бежали, најчешће на Дон, и постајали слободни људи, али се и

тамо стање променило. У степи више није било слободне земље, јер су је

заузели козаци који су се тамо раније настанили. Због експлоатисања,

самовоље и угњетавања долазило је до сељачких устанака, од којих је

највећи размах узео устанак под вођством Степана Разина. Царска војска,

бранећи интересе племића, спахија, угушила је и овај устанак.

Још један велики историјски догађај, који је потресао Украјину, био је рат

између Шведске и Русије. Пошто је потукао Пољаке, шведски краљ Карло

XII напао је на Русију рачунајући на сарадњу украјинског хетмана,

издајника Мазепе. У пресудној бици код Полтаве руске снаге под

заповедништвом Петра Великог победиле су и протерале Швеђане.

Тек 1793. готово све украјинске земље ушле су у састав руске империје. И

тада су поједини руски цареви, нарочито Катарина II, покушавали да врше

насилну русификацију Украјине, гушећи украјински језик и књижевност,

док је феудални систем тешко притискивао сељаке, тако да је тек после

октобарске револуције, у оквиру Совјетског Савеза, украјински народ

доживео националну равноправност и социјално ослобођење.

Украјинска књижевност била је прва која се јавила међу Источним

Словенима, а литература настала у доба кијевске државе била је зачетник

руске књижевности. Од X до XIII столећа Кијев је био једини значајан

културни центар Источних Словена. Тамо се јавља црквена литература,

житија, апокрифи и историјске хронике, а доцније и најдрагоценији

књижевни споменик те епохе: Слово о полку Игореве.

У доба кад је пропашћу државе писана књижевност запала у дуготрајну

декаденцију напредовала је народна књижевност, тако да је изграђено

украјинско народно песничко стваралаштво веома богато како по своме

садржају тако и облицима уметничког изражавања. Украјински народ

створио је много песама, прича, бајки, легенди, предања, загонетки,

пословица, анегдота и шала.

До широког размаха народног стваралаштва дошло је нарочито у XIV и

XV веку, у доба образовања украјинске националности. Теме херојске

народне поезије су борба против литавских, пољских и мађарских

феудалаца, против Турака и кримских ханова. Поезија је прожета

антифеудалним духом, мотивима осуде господарећих класа као и

туђинских освајача и поробљивача.

Лирска поезија пуна је полета и елегичности, што одговара бујном,

топлом, јужњачком темпераменту Украјинаца. Поезија се тесно везује за

живот и рад народа. Тако настају песме новогодишње, пролећне, жетвене,

свадбене, успаванке и друге.

Не треба заборавити да се помене да је украјинска народна књижевност

снажно утицала и на уметничку књижевност, па су њени писци, као и њен

највећи песник Тарас Шевченко, поникли из народа, тамо тражили

инспирацију и непосредно се надахњивали на врелу народне поезије, док

су, с друге стране, творевине песника силазиле у народ и постајале

општенародно добро.

Украјинске бајке често имају реалистичку основу. У њима се изражавају

стремљења и идеали човека, оне су у тесној вези са интересима трудбеника

у епохи феудализма и капитализма. Оштрица је уперена против феудалаца,

царског самодржавља, свештеника, капиталиста и кулака.

Украјинске бајке су творевина народног духа у којима се елементи

натприродног мешају и теку напоредо са живим, реалистичким

одсликавањем свакодневног живота народа. Оне су својеврстан спој

фантастике и одраза народног бунта против страних освајача и домаћих

угњетача.

Потребно је напоменути да су и елементи натприродног, којима су

украјинске бајке густо натопљене, у ствари отелотворени материјални

симболи неостварених и пригушиваних тежњи људи из народа, твораца

бајки. Другим речима, оно што народни приповедач, угњетен и

експлоатисан, у мемљивој колибици и више гладан него сит није успевао

да оствари у животу, он је градио у машти, испредајући своје снове веома

често по наивном обрасцу: био неки сељак, тлачен и сиромашан, па се уз

помоћ чаролија узвисио, оженио се принцезом и постао царски зет.

Ти натприродни подухвати, ти симболи кроз које су потлачени гледали

разрешење својих јада, могу се разврстати на неколико основних

категорија.

Најпре, то су разни предмети из свакодневног живота обдарени у причи

натприродним својствима: мач самосек, капа невидимка, чизме брзоходне

или брод летилица. За људе који су услед пљачкања туђинских војника или

домаћих спахија често гладовали типично је понављање мотива чаробне

торбе у којој, без обзира колико се вадило, увек има хлеба. Некад главни

јунак савлађује непријатеља музичким инструментом, гуслама или

виолином, јер је моћ музике толико јака да противник мора играти док не

посустане и не преда се.

Ту су затим разни савезници или противници главног јунака, било сасвим

натприродна бића: чаробници, змајеви, вештице или обична бића обдарена

посебним изванредним својствима, као што су: Слушало, Стрелац, Ждера,

Попијало и Мразоња из бајке Летећа лађа. Често је главни јунак

најобичнији човек из народа, као кожар Кирило Кожемјака, који

исполинском снагом савлађује змаја.

Најчешћи савезници главног јунака су животиње, звери и птице, које, по

легенди, помажу доброме у борби против зла. Јасно је да су оволику улогу

животиња у бајкама изазвала два узрока: животиња је физички човеку

сроднија од свих других живих бића, а сем тога, у условима натуралне

привреде, човеков опстанак је зависио у доброј мери од животиње, било да

је она служила као храна стицана ловом или радила за човека као теглећа

марва. Вековна тежња човека да проникне у унутрашњи живот животиње,

да разуме њен говор, нашла је израза у бајци Гатар. Разна чуда,

претварања човека из једног у друго обличје, такође су честа тема бајки,

као код бајке Златокоса Јалена и Златна ципелица, у ствари једне

варијанте познате класичне бајке о Пепељуги.

Веома су бројне бајке, приче и анегдоте чија је тема претежно социјална и

одражава бунт народа против спахија или страних поробљивача.

У овој збирци нарочито су карактеристичне четири приче о Устиму

Кармаљуку, легендарном народном јунаку, који је у раздобљу од 1812. до

1835. руководио сељачким устанцима, дижући сељачке масе против

пољских, украјинских и руских спахија. Био је седам пута хватан, хапшен

и слат у прогонство, али је изнова успевао да побегне и настави борбу док

у њој најзад није погинуо.

Такође су значајне легенде о другом украјинском народном јунаку Олекси

Довбушу. Блиске легенди су и приче о томе како су се дивови борили за

превласт на Дњепру те је остало див-камење и повест о Кијевској златној

капији.

У низу прича верно је приказан став народа према израбљивачима, према

којима је гајио мржњу без обзира били ти спахије Украјинци или Руси, док

је нарочиту мржњу гајио према пољским пановима, јер су они поред

социјалног израбљивања спроводили и национално и верско угњетавање.

То су, између осталог, приче: Пан и управник, где се сатирички приказује

шкртост пана који главом плаћа своју жељу да се научи да живи без хране,

Разбојник, који је стекао покајање тек кад је убио управника спахијиног

имања, јер су управници били непосредни наредбодавци сељацима и често,

у жељи да истерају што већи приход, окрутнији од самих спахија, затим

приче: Пан Кањовски и Како су вуци појели пана. У причи Пан и

сиромахова ћерка јавља се стара тема како је сирота а паметна девојка

надмудрила богатог али глупога пана. Сатиричне теме на рачун панова су

и Пански перчин, Лажљиви пан и Зечја сланина.

И свештеници, нарочито католички, су честа мета подсмеха у народним

украјинским причама. Тако у причама Ксендс у воловској кожи, Иван и

поп, Неуспело чудо, Цена будала.

На рачун царског самодржавља и бездушне бирократије има такође

горкошаљивих прича у народу, као: Колико је земље цар доделио моме

деди (толико да сељак земљу није могао да пронађе јер се преко ње прућио

шаров), Стаклене очи, Познаје себе и Једина помоћ.

На основу горње, мада летимичне, анализе украјинских бајки може се

извући закључак да је кроз облик бајке, са бајкама својственим елементима

натприродног и фантастичног, народ у ствари изражавао своја реална

стремљења и тежње: мржњу према освајачу и израбљивачу, жељу за

лепшим, бољим животом и наду да ће правда победити. Стога нам ове

бајке пружају драгоцену помоћ да сагледамо прошлост и тежње

украјинског народа.

ФАНТАСТИЧНЕ БАЈКЕ

Ратар

Био једном један тако богат пан да је могао купити, можда, и десетак села,

и беше у тог пана много земље. Али, ма колико да је тражио, не могаде да

нађе човека који би добро познавао ратарство. И ево, дође му једном неки

сељак, па рече:

– Ја знам добро да орем земљу и сејем жито, а служићу вам поштено.

Примите ме у службу, пане!

И пан га прими. Радио је ратар пет година, и жито му је тако рађало да

боље скоро и није могло да буде. Кад је дошла пета година, рече ратар

пану:

– Радио сам, пане, доста за вас, сада ми дајте плату, па да идем својим

путем.

А пану се не губи такав радник. Размисли он, па онда рече:

– А чиме да ти платим за службу, човече?

– Дајте ми, пане, ено оног белог коња.

Пан пристаде. А тај коњ не беше обичан: када би он у рату стао да јури

међу непријатељима, могао је све да их изгази, и никакав метак и никаква

сабља нису га хтели. Само, то нико осим ратара није знао. Узе ратар коња,

захвали пану и одјаха. Јахао је, тако, јахао, док не стиже у једну тако

мрачну и велику шуму, да бог сачува! Види он – стоји у шуми мала кућа.

Уђе ратар у кућицу и угледа тамо једну стару бабу, сву пожутелу, па је

запита куда је он то забасао. Заклима старица главом и одговори му:

– Несрећниче један, овде се сваке ноћи скупљају вештице и хоће да ме

пошаљу на онај свет.

– Па, сад, нек буде како бог хоће! – рече сељак и остаде у тој кући.

Старица му даде да се заложи, па га замоли:

– Помози ми, добри човече, преноћи бар три ноћи у кући, а ја ћу те богато

наградити и научићу те како да се заштитиш.

– Добро, научите ме, остаћу овде колико хоћете – пристаде ратар.

Рече му онда старица:

– Узми овај крст, иди у собу и оцртај њиме круг око себе, затим узми крст

у руке и седи; а ако вештице долете, ти се не плаши.

Узе ратар крст, оде у другу собу, учини као што му је старица казала и

седе. Одједном, нешто захуја изнад куће и унутра улете једна вештица, за

њом друга, трећа – накупи их се тако много да све нису могле ни да стану у

кућу; играју вештице, вичу, пљескају рукама, трче око ратара, али ниједна

не може да пређе преко круга. Залети се, тако, нека вештица, дотрчи до

круга – и одскочи унатраг; и што год да су покушавале, ништа му нису

могле. А онда већ и петао на старичиној кући запева: "Ку-ку-ри-ку!"

Вештице тако појурише кроз прозор да се цела кућа затресе. Прекрсти се

ратар и оде старици у собу. А ова се много обрадова кад га угледа:

– Ти си срећан човек, сигурно си мало грешио, вештице те се боје.

– Да, ја сам поштено радио, пшеницу сам сејао, а онда сам код пана радио,

можда сам нешто и згрешио, али нека ми господ за то опрости!

Преноћи ратар у тој кући још две ноћи, а онда му старица каза:

– Хвала ти, добри човече, што си ми у великој невољи помогао, јер мени је

теже да ту седим, ја сам више грешила. Ево ти овај мач-самосек, па ако ти

се деси да ратујеш, само реци: "Мачу-самосеку, прихвати се!" – и он ће

уништити целу војску. Даћу ти још један савет: када се ожениш, не

поверавај својој жени ништа важно док не прође седам година и седам

недеља.

Поклони се ратар старици, захвали јој и одјаха. Стиже он у град у коме

живљаше цар, а тамо сви узнемирени: иде на град велика непријатељска

војска, већ је целу цареву војску уништила, још мало па ће и град заузети.

Замоли ратар:

– Одведите ме цару!

Доведоше га цару, а овај запита:

– Шта желиш од мене?

– Па ето, причају да на град иде непријатељ!

– Иде.

– Ја ћу га, ако ми бог помогне, сатрти, само, шта ћете ми дати за то?

– Даћу ти пола царства!

– Не, царство ми није потребно, него ми дајте вашу кћер, ја је волим!

Позва цар своју кћер и запита је воли ли и она ратара.

– Татице, голубићу! Удајте ме за њега, ја га волим, удајте ме, па ћу се за

вас богу молити!

Цар пристаде. Онда му ратар рече:

– Дајте мом коњу три мерице овса, а мени ведрицу вина.

Цар даде све што је ратар тражио, а овај затим седе на коња и одјаха.

Стиже ратар ван града, и угледа – стоји велика војска, тако силна и велика

да јој се крај не види. Тад он викну:

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Мач полете изнад глава и стаде да их сече једну за другом, а коњ јурну

усред војске, па поче и он да гази копитима. Целу војску побише.

Врати се ратар у град, а цар му беше много захвалан. Али непријатељ, не

хтеде да мирује – сакупи још већу војску. И опет изађе ратар из града, па

поби непријатеље. Стадоше други цареви да завиде овом цару, ујединише

се, сакупише војску, па сви заједно кренуше на град. Цар се беше силно

уплашио: мишљаше да ратар неће моћи да савлада толику силу. Али ратар

разби и ту војску. Затим се врати у град и ожени царевом кћери.

Ратар је много волео своју жену, а и она њега. Прођоше три године. Поче

жена да испитује ратара чиме он то тако убија непријатеље. Не издржа

ратар и рече јој. А непријатељ није мировао – поче да поткупљује и

наговара ратареву жену да каже у чему лежи снага њеног мужа. И она се

полакоми на велике паре, украде мач-самосек, а мужу подметну други; али

коња није могла да украде, муж га је чувао као зеницу свога ока, чак је и

спавао заједно с њим.

И ево, поче непријатељ опет рат.

Седе ратар на коња, па изјаха у сусрет непријатељу. Чим стиже до

непријатељске војске, викну:

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Не прихвата се мач посла.

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Мач – ништа! Зачуди се ратар, па кад га мало боље погледа, виде да то није

његов мач; досети се како је онај његов могао да нестане и горко заплака.

Али, шта је могао да учини? Мач-самосек је већ секао његову војску. И

ево, долете мач и до ратара и одсече му главу. Тада се коњ страшно

разљути што су му убили господара, поче да бесни и поби целу војску, а

онда приђе ратаревом телу и стаде поред њега. Превезе цар ратарево тело у

град и спремаше се да га сахрани, кад се ту појави једна старица са

иконицом и рече:

– Пустите ме до ратаревог тела.

Пустише старицу, а она спусти иконицу у воду, па онда том водом попрска

ратара. И овај оживе. Каза му тада старица:

– Ниси хтео да ме послушаш: испричао си жени своју велику тајну и

замало што за увек ниси изгубио живот. Ево, узми опет свој мач, ја сам ти

га пронашла; само, не откривај велику тајну жени док не прође седам

година и седам недеља, иначе ћеш погинути!

Ожени се тада ратар другом девојком, и почеше да живе у срећи и миру.

Живе, не тугују, не муче се, хлеб не купују. Ето то је цела прича.

Гатар

Био једном један сиромашан сељак па пошао да се запосли као надничар.

Али где год су му нудили посао, ма колику плату му обећавали, он није

пристајао.

– Научите ме – тражио је – да разумем птичји и животињски говор.

Разуме се, то нико није знао. Али једном га срете неки деда.

– Хајде – рече – најми се да радиш код мене.

– А хоћете ли ме научити птичјем и животињском говору?

– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш морати целу годину дана да

радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш, научићу те. Ако ли не

будеш радио како ваља, нећу те научити.

И поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није

смела да се угаси. Деда му даде два коња и рече:

– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње ћеш хранити угљем. Само,

пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси, сав твој рад је

пропао.

Рече то деда, па ишчезе.

Поче сељак да довози дрва за ту пећ; довозио, довозио, и никако да довезе

колико треба; чим баци дрва у њу, а она већ сва изгорела. Једном, када је

хранио коње, ови му рекоше:

– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало сена, па ћемо и сами изаћи на

крај с дрвима.

Положи им он сена, и гле! – раније је возио дрва, душом није могао да

дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и не гаси се. Одслужи

сељак, тако, годину дана, па оде по плату.

– Е – рече му деда – сада можеш да идеш; разумећеш све шта птице и

животиње говоре.

Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај пута једну гостионицу. "Ту ћу",

помисли, "да преноћим." Утом зачу – седи гавран и гракће:

– Та гостионица ће ноћас да изгори, невоља ће снаћи оне који у њој заноће!

Сељак то чу, па не сврати у гостионицу, него настави пут. Иде он даље, кад

ето му у сусрет неки човек вози кола.

– Здраво!

– Здраво!

Упиташе они један другог ко је и откуда иде, па ће онај човек рећи:

– Најми се да радиш код мене.

-Добро – пристаде сељак. – А где ћемо – упита онда газду – да преноћимо?

-Па, можда бисмо могли у оној тамо гостионици.

– Не, газда, боље да се зауставимо у степи.

Зауставише се они, и тек што легоше да спавају, кад надничар зачу како

пас, који све време трчаше за колима, залаја:

– Хеј, дижите се, гостионица гори!

Пробуди сељак газду, а овај поче да му захваљује што га је одговорио да

преноћи у тој гостионици.

Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине куће зачу надничар шта

врапци једни другима цвркућу, па каза газди:

– Код вас у кући покрадено је све злато и сребро, и ваша жена је тако

очајна због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се.

Него да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих

привучемо кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.

Тако и учинише.

– Не мари – рече газда жени – не жалости се, важно је да су сви у кући

добро и здраво.

И ето, седоше, после, надничари и слуге да вечерају, а с њима заједно и

нови надничар гатар. Једе он, а кости баца под сто. Ту онај пас који је

путовао с газдом поче да се свађа с кућним псом чуваром.

– Ти – рече – газдино добро ниси сачувао, а сада се гураш за кости.

– А зар можеш – рече пас – да се сачуваш лопова из куће? Све злато и

сребро и данас лежи закопано ено тамо у ђубрету.

Гатар све то чу, па после вечере оде газди:

– Ено тамо је – рече – закопано ваше злато и сребро.

И газда га после тога тако заволе да му ускоро даде кћер за жену и узе га за

зета.

Живели, тако, млади на миру, док други трговци не почеше да наговарају

младу жену:

– Како си могла да се удаш за надничара? Него, испитај ти њега како све то

сазнаје, па ћемо онда лако да му дођемо главе.

– Стаде жена да испитује мужа:

-Реци па реци, како ти све дознајеш?

-Али, ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.

А она ништа не хаје, него стално тера своје.

– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој муж – спреми ми чисту кошуљу.

Опреми се он, и пре него што ће лећи у постељу рече:

– Хајде да одем да још једном нахраним кокоши.

Узе гатар ведрицу проса, па изађе у двориште. Дотрчаше кокошке, а петла

нема. Мало после, ето и њега:

-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја нађем неко зрнце, не поједем га,

него вас зовем, а ви мене нисте могле да позовете! Не треба у вас имати

поверења, као што га наш луди газда има у своју жену, него вас треба

кљуном по глави!

Досети се човек – па у кућу, и за батину.

– Ево – рече – како дознајем!

Истуче он жену, па су после мирно и сложно живели.

Златна ципелица

Били једном деда и баба. Деда је имао кћер, а и баба је имала кћер. Поче

једном баба да наговара деду:

– Купи па купи, дедо, бика да би моје кћери имале кога да напасају.

Оде деда на вашар и купи младог бика.

Баба је своју кћер чувала и штедела, а дедину је стално грдила. Дедина кћи

беше јако вредна, бабина, пак, лењивица: само да јој је да седи скрштених

руку.

И рече баба дединој кћери:

– Одлази, гадуро једна, и води бика на пашу! Ево ти два повесма пређе,

испреди, смотај, изаткај, избели платно на ливади и донеси га кући.

Узе дедина кћи пређу и потера бика на пашњак. Бик пасе, а она седи и

плаче. Запита је бик:

– Реци ми, девојче, зашто плачеш?

– Како да не плачем – рече она – кад ми је маћеха наредила да испредем

ово предиво, да га намотам, изаткам платно, избелим га на ливади и

донесем кући!

– Не плачи, девојко, све ће бити добро – рече јој бик. – Само ти лези па

спавај.

Легла дедина кћи и заспала, а кад се пробудила, угледа – платно изаткано,

избељено. само да се узме па да се кошуља сашије.

Дотерала она увече бика кући и дала баби платно. А баба сакри платно у

сандук, да нико не види шта је дедина кћи донела.

Другог дана посла она своју кћер.

– Води – рече – кћери, бика на пашњак! Ево и теби пређе, ако испредеш –

добро је, ако не – ником ништа...

Одвела бабина кћи бика, па одмах легла да спава. А кад паде вече, доведе

бика с поља и врати мајци пређу.

– Тако ме је, мамо, цео дан болела глава да се нисам ни ухватила за

вретено: сунце ме је изгорело.

Ништа, ништа, лези и испавај се, па ће глава проћи.

Ујутру буди баба дедину кћер:

– Дижи се, гадуро једна, води бика на пашу! Ево ти два пуда пређе. И пази

да ми до вечери све испредеш, изаткаш и платно избелиш!

Одвела девојка бика на пашу. Бик пасе, а девојка стоји испод врбе и горко

плаче. Приђе јој бик, па је запита:

– Реци ми, девојче, зашто плачеш?

– Како да не плачем – рече она – кад ми је маћеха наредила то и то! – И све

му исприча.

– Не тугуј – рече јој бик – све ће бити добро. Лези ти само па спавај!

Девојка прилеже, а увече види: два пуда пређе је већ испредено, изаткано и

избељено, само да узмеш па да шијеш кошуљу! Дотера она увече бика и

даде баби платно.

Ту се маћеха досети. "Ах, неваљалица једна! То јој, сигурно, све овај бик

помаже. Где би она сама могла да изађе на крај с толиким послом!

Причекај само, ђавоља кћери, доскочићу ја теби!"

И поче да наваљује на деду:

– Закољи па закољи, дедо, бика. Нема од твоје кћери никакве користи; кад

га одведе на пашу, она цео дан само спава и ништа не ради.

– Добро, заклаћу га.

А дедина кћи то чу, потрча у стају, па кад поче да плаче, кад стаде да рида!

Упита је бик:

– Зашто плачеш, девојко?

– Како да не плачем – одговори му она – кад се спремају да те закољу!

– Не тугуј – рече јој бик. – Све ће бити добро. Ако ме заиста закољу, ти

замоли маћеху да ти да да испираш моја црева. У њима ћеш наћи једну

семенку. Посади ту семенку и из ње ће израсти врба, па кад ти нешто

затреба, трчи к њој и замоли је. Она ће ти све учинити.

Закла деда бика. А дедина кћи замоли маћеху:

– Дајте ми – каже – мама, да испирам црева!

– А ко би их други испирао него ти, неваљалице једна!

Девојка узе да испира црева и нађе у њима семенку. Посади она ту семенку

мало даље од врата и зали је. Када се другог јутра пробудила, види – из

семенке је, свима за чудо, израсла врба, а крај врбе је још и кладенац. Вода

из њега је тако хладна, и чиста – као суза.

Дође и недеља. Нагиздала баба своју кћер и повела је у цркву. А дединој

кћери нареди:

– Заложи пећ, лењивице! Наложи, и .кућу поспреми, и ручак скувај. А ево

ти још и платна да сашијеш кошуљу док се ја не вратим из цркве. Ако све

не буде готово, добро се чувај!

И одоше оне у цркву, а дедина кћи брже заложи пећ, скува ручак и потрча

врби:

– О, лепа врбо! Отвори се!

Отвори се врба и из ње истрча дванаест девојака.

– Мила наша пањенка, шта наређујеш?

Она им рече: тако и тако, дајте ми брже да се обучем, и нека коњи буду

упрегнути, хоћу да одем у божји храм.

А ове скочише, оденуше је у свилену хаљину, на ноге јој обуше златне

ципелице, дођоше позлаћене кочије и одведоше дедину кћер у цркву.

Стиже она у цркву, и сви само зинуше! Загледају је и питају се: ко је та

девојка? Да није књегињица, или царева кћи? Тако лепу девојку још нико

није видео!

Баш у то време је у цркви био и млади царевић, па кад је угледа, срце му

застаде; стоји млади царевић и не скида ока с дедине кћери, таква лепотица

она беше. А ту беху и генерали, и дворани – сви јој се диве...

А она се, чим се служба завршила, прекрсти, седе у кочије и одвезе се

кући. Стиже кући, скиде свилену хаљину, обуче своје дроњке и седе да

чека крај прозорчета.

Вратише се баба и њена кћи из цркве.

– Шта је? Јеси ли скувала ручак?

– Јесам.

– А јеси ли сашила кошуљу?

– И кошуљу сам сашила.

Седоше за ручак, а баба и њена кћи причају какву су лепу пањенку виделе

у цркви.

– А царевић се – прича баба – не моли богу, него само у њу гледа, тако је

лепа.

Па онда рече дединој кћери:

– А ти би, мурдарушо, могла бар чисту кошуљу да обучеш и да се умијеш,

јер си тако прљава да се човеку гади и да те погледа.

Друге недеље опет баба дотера своју кћер и опет пођоше у цркву, а дединој

кћери рече:

– Ложи пећ, лењивице! – И пронађе јој још неке послове.

Дедина кћи је нешто мало радила, а онда брже отрчала врби.

– Отвори се, лепа врбо!

Врба се отвори, а из ње изађе још више девојака:

– Мила наша, драга пањенка, шта нам наређујеш?

Она им рече шта треба да ураде, обуче се, обу златне ципелице и одвезе се

у цркву.

Царевић опет беше тамо. Стоји као укопан, не скида погледа с ње. Почеше

дворани код свих да се распитују: ко је она? Али нико није знао ко је та

лепотица. Стадоше се саветовати како то да дознају. А царевић рече:

– Ономе који сазна ко је ова лепа пањенка даћу врећу злата.

Сви се саветоваху, саветоваху, распитиваху, распитиваху, али ништа не

дознадоше.

Имао тај царевић дворску будалу. И рече му будала:

– Ја знам како ту лепотицу можете да пронађете.

– Како?

– Лепо – одговори будала. – Треба просути катрана тамо где она стоји,

ципелица ће јој се залепити, а она ће пожурити кући, па неће ни приметити

да јој је ципелица остала.

Пожурише дворани да и то ураде.

Служба се заврши, дедина кћи оде из цркве, а ципелица остаде.

Седе дедина кћи у кочије, довезе се кући, скиде скупоцену одећу, обуче

своје дроњке и стаде да чека маћеху.

И ето, вратише се маћеха и њена кћи, причају како царевић тугује за

лепотицом и никако не може да дозна ко је она.

А царевић се распитује по целом царству: ко је изгубио ципелицу? И нико

ништа незна.

Разасла цар своје изасланике по целој земљи да траже лепотицу. – А ако је

не нађете – рече им – ви ћете убити моје дете, па ћу и ја вас послати на онај

свет.

А изасланици и кнежеви обилазе и спахије и трговце – нигде нема оне коју

траже. Или је ципелица премалена, или превелика! И одлучише да је

потраже међу сељацима.

Ишли су они тако, ишли, пробали ципелицу, пробали и толико су се

уморили да су једва ноге вукли.

– Хајде – рекоше – да се одморимо негде у хладу.

Одједном угледаше – поред једне куће дивна врба, а испод врбе кладенац.

Они право пред ту кућу. Изађе баба из куће, они је запиташе:

– Имаш ли ти кћер, бако?

– Како да немам!

– Једну или две? – питају.

– Ма, имам и другу, али она није моја, него дедина. И таква је мурдаруша

да је гадно и погледати је!

– Па, добро, пробаћемо ципелицу твојој кћери – казаше јој.

– Дабогме – рече баба, па се окрете својој кћери: – Иди, дете моје, умиј се,

обуци се и опери ножице.

А дедину кћер отера на пећ неумивену и необучену.

– Седи тамо, гадуро!

Пробаше изасланици ципелицу бабиној кћери – не одговара јој. Онда

запиташе:

– А где је ваша друга кћи?

– Та она је таква мурдаруша, аљкавица, где ћете њој да пробате!

– Не мари – рекоше – доведите је такву каква је.

И ево, сиђе дедина кћи с пећи, а баба виче на њу:

– Бар да си се мало удесила, ти неваљалице! Испробаше и њој ципелицу, а

она – као саливена!

Обрадоваше се дворани, не може се ни описати!

– Е, бако – кажу – то је она коју тражимо, повешћемо је са собом.

– Па где ћете такву мурдарушу да водите, људи ће вам се смејати.

– Не, повешћемо је.

Виче баба, не пушта је.

– И где то има да таква аљкавица, такво страшило, одједном постане

царева жена?

Криво је баби што то није њена кћи. А дворани је и не слушају.

– Обуци се – кажу – девојко!

– Причекајте мало – рече им она. – Идем да се обучем.

Дође дедина кћи до врбе: обуче се, обу се, и постаде таква лепотица да

само станеш па да је гледаш!

Када је ушла у кућу – као да је сунце засијало. А баба занемела.

Седоше они у кочије и право у царев дворац. Када је царевић угледа,

страшно се обрадова:

– Брже нас, оче, благословите – рече.

Цар им даде свој благослов, и они се венчаше и приредише такву гозбу да

се и данас памти.

Летећа лађа

Био једном један дед и једна баба па имали три сина: два била паметна, а

трећи глуп. О паметнима се они брину, баба им сваке недеље даје беле

кошуље, а глупог сви грде, исмејавају га, а он све на пећи у просу, у црној

кошуљи, без панталона. Кад му дају, он једе, а кад му не дају, он гладује.

Једном стиже овакав глас: дошла царева наредба да сви људи имају да

буду код цара на ручку, и ко сагради лађу која може да лети, па долети том

лађом, томе ће цар дати своју кћер за жену.

Паметна браћа се посаветоваше:

– Добро би било да пођемо, можда нас тамо срећа чека!

Кад се посаветоваше, замолише оца и мајку:

– Ми ћемо поћи цару на ручак: немамо шта да изгубимо, а можда нас тамо

срећа чека.

Отац их одговара, мајка их одговара... Али ништа не помаже.

– Идемо, и готово! Благословите нас за пут.

Стари – шта да раде! – благословише их за пут, баба им даде хлеба белог,

испече прасе, нали им боцу ракије – и они кренуше.

А будала седи на пећи, па ће тек и он замолити:

– Поћи ћу и ја тамо куда су браћа пошла.

– Куда ћеш ти, будалино? – рече мати. – Тамо ће те вуци појести!

– Не – рече он – неће ме појести: идем!

Стари му се најпре смејаху, а онда почеше да га грде. Видеше да тако не

иде. Гледају шта ће с њим, па кад видеше да ништа не могу да ураде,

рекоше му:

– Е па, одлази, али да се више не враћаш и да се не називаш више нашим

сином.

Баба му даде торбу, стави у њу црног бајатог хлеба и боцу воде, па га

испрати из куће. Тако он оде.

Ишао он тако, ишао, док не срете на путу неког старца: био је то неки седи

древни старац, брада му је била чак до појаса.

– Здраво, стари!

– Здраво, синко!

– Куда ћеш, стари!?

А овај ће њему:

– Идем по свету, људе спасавам из невоље. А куда ћеш ти?

– Цару на ручак.

– Зар ти умеш – упита старац – да направиш такву лађу која може да лети?

– Не – рече будала – не умем.

– Па зашто онда идеш?

– Бог зна зашто – рече будала. – Ако је изгубити, немам шта да изгубим, а

можда ме тамо срећа чека.

– Седи – рече старац – мало се одмори, да нешто ужинамо. Извади-де тамо

што имаш из торбе.

– Е, дедице, нема ту ништа: само бајат хлеб који ти не можеш јести.

– Не мари, вади!

Тако будала поче да вади, кад од оног црног хлеба постадоше такве беле

векне какве он у животу није јео; каже се "као у господе".

– Е па, шта чекаш? – рече старац. – Како мислиш без пића да ужинамо? Зар

немаш тамо у торби ракије?

– Одакле ми ракије? Имам само боцу воде.

– Извади је! – рече старац.

Овај је извади и гуцну – кад тамо, испаде дивна ракија!

– Ето видиш – рече старац – како се бог брине за будале!

Раширише они огртаче по трави, поседаше и почеше да ужинају. Лепо

ужинаше, и старац захвали будали за хлеб и ракију, па ће му рећи:

– Е, сад слушај, синко: пођи у шуму, дођи до дрвета, трипут се прекрсти,

удари секиром о дрво, па брзо падни ничице на земљу и лези док те неко

не пробуди; тада ће ти се – рече – лађа створити, а ти седи на њу па лети

куд ти је потребно и уз пут узми сваког кога сретнеш.

Будала захвали старцу, па се онда опростише; старац пође својим путем, а

будала у шуму.

Ушавши у шуму, будала приђе једном дрвету, удари секиром, паде ничице

и заспа. И тако је спавао, спавао... После неког времена чу како га неко

буди:

– Устај, твоја срећа је већ стигла, дижи се!

Будала се пробуди и има шта да види: стоји лађа сва од злата, катарке јој

од сребра, а свилена једра тако затегнута да се могло одмах полетети.

Будала, не размишљајући дуго, седе на брод, брод се подиже и полете...

Како ли је само летео – ниже од неба, више од земље – оком да га не

видиш.

Летећи тако, наједном угледа на друму човека како наслања ухо на земљу

и слуша. Он му викну:

– Здраво, стриче!

– Здраво, синовче!

– Шта ти то радиш?

– Слушам – рече овај – да ли су се људи већ сакупили код цара на ручак,

– Ти сигурно тамо идеш?

– Баш тамо.

– Седи са мном, ја ћу те одвести. Овај седе. Полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше на друму човека како иде – једна нога му

је за ухо привезана, а на другој поскакује.

– Здраво, стриче!

– Здраво, синовче!

– Зашто на једној нози скачеш?

– Зато – рече човек – што бих једним кораком читав свет прескочио ако

бих одвезао другу ногу. А ја – рече – то нећу...

– Куд си кренуо?

– Цару на ручак.

– Седај с нама.

– Добро.

Овај седе, па поново полетеше.

Летели они тако док не угледаше ово: стоји на путу ловац и гађа из лука, а

нигде ни птице ни ичег другог.

Будала викну:

– Здраво, стриче! Зашто гађаш кад се нигде не види ни птица нити ишта

друго?

– Како се не види? То је ви не видите, а ја је видим.

– Где је видиш?

– Ено тамо – рече ловац – има сто миља, стоји на сувој крушки.

– Седај с нама!

И он седе, па полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше човека како иде и носи на леђима пуну

врећу хлеба.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куд идеш?

– Идем – рече човек – да тражим хлеб за ручак.

– Па ти имаш пуну врећу хлеба.

– И то ми је неки хлеб! То мени није довољно ни за једанпут.

– Седај с нама!

– Добро!

Овај седе, па поново полетеше.

Летели они тако док не угледаше човека како иде обалом језера и као да

нешто тражи.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Шта ти то тражиш?

– Жедан сам – рече човек – а никако воде да нађем.

– Па пред тобом је читаво језеро, зашто не пијеш?

– И то ми је нека вода! То мени није ни за један гутљај.

– Е па, седај с нама!

– Добро!

Он седе, па полетеше.

Летели они тако док не угледаше човека како иде у село и носи сноп сламе.

– Здраво, стриче! Куд носиш ту сламу?

– У село – рече овај.

– Тако! Зар у селу нема сламе?

– Има – рече човек – али она није оваква.

– А каква је па ова?

– Ма како топло лето било – рече човек – само разбацај ову сламу и одмах

ће почети зима и снег.

– Седај с нама!

-Овај седе, па полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше неког човека како иде у шуму и носи на

леђима свежањ дрва.

-Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куд носиш та дрва?

– У шуму.

– Гле! Па зар у шуми нема дрва?

– Како да нема – рече овај – али нису као ова.

А каква су ти то дрва?

Тамо су – рече човек – обична, а ова су друкчија: само што их разбацаш,

одмах се пред тобом створи војска.

– Седај с нама!

И овај се сложи, седе на лађу, па полетеше.

Да ли су они летели дуго или не, тек – долетеше цару на ручак. Кад тамо,

насред дворишта столови постављени, бурад са медовином и ракијом

искотрљана – имаш да једеш и пијеш што ти срце зажели! А тек колико је

људи – сигурно се сакупило пола царства: и старо, и младо, и господа, и

богати, и просјаци, и убоги. Као на вашару!

Будала долете лађом са својим пријатељима и спусти се пред цареве

прозоре. Изиђоше они из лађе, па пођоше да ручају.

Цар погледа кроз прозор и угледа златну лађу, па рече слузи:

– Иди тамо и упитај ко је долетео тим златним бродом.

Слуга оде, погледа, врати се па рече:

– То су некакви одрпани гејаци.

Цар не поверова.

– Како је могуће – рече – да сељаци долете на златној лађи! Ти мора да

ниси питао. Па пође сам међу људе:

– Ко је – упита – долетео на овој лађи?

Будала искорачи напред.

– Ја – рече.

Цар га загледа, и кад виде да му је огртач сав у закрпама, а на панталонама

вире колена, он се ухвати за главу. "Зар да дам своје дете за оваквог

гејака!"

Шта сад да ради? Цар реши да му поставља задатке.

– Иди – рече слузи – и реци му да му нећу своју кћер дати, иако је на

златној лађи долетео, док не донесе живе и мртве воде до краја ручка.

Иначе – оде му глава с рамена!

Слуга оде.

А Слушало, онај што је на друму био наслонио ухо, чу шта цар рече, па то

исприча будали. Будала седи на клупи (клупе су биле постављене око

столова), па се снуждио: не једе и не пије. Брзоходало га погледа.

– Зашто не једеш? – упита га.

– Није ми до јела. У грло ми не иде. Затим му исприча шта је и како је.

– Наредио ми је цар да, док људи не заврше ручак, донесем живе и мртве

воде... Где да је нађем?

– Не тугуј! Ја ћу ти је донети.

Долази слуга и даје му царев налог, а он већ зна о чему је реч.

– Реци му – одговори – да ћу донети воду! Слуга оде.

Тада Брзоходало одвеза ногу од уха, па кад крену – за трен ока нађе и живу

и мртву воду.

Узевши воду, осети се уморан. "3а ручка ћу се", помисли, "вратити, а сада

ћу под млином да се мало одморим."

Како седе, одмах заспа. Људи већ завршавају ручак, а њега нема па нема.

Будала седи ни жив ни мртав. "Пропао сам!" помисли.

Тада Слушало наслони ухо на земљу па поче да слуша. Дуго је слушао.

– Не тугуј – рече – под млином спава ђавољи син!

– Шта сад да радимо? – рече будала. – Како да га пробудимо?

Тада Стрелац рече:

– Не бој се! Ја ћу га пробудити.

Узе лук, натегну га па пусти стрелу. Стрела тресну у млин тако да је иверје

полетело... Брзоходало се пробуди, па брже-боље назад. Људи таман

завршавају ручак, а он доноси воду.

Цар не зна шта да ради. Тада постави други задатак:

– Кад тај сељак са својим пријатељима одједном поједе шест пари печених

волова и четрдесет пећи хлеба, тада ћу – рече – дати своје дете за њега.

Ако не поједе, оде му глава с рамена.

Слушало то чу, па исприча будали.

– Шта сад да радим? Та ја не могу појести ни један хлеб – рече будала.

Опет се снужди и заплака. Тада ће му Ждероња рећи:

– Ја ћу појести за вас све. Биће ми још и мало.

Дође слуга и рече како има да буде.

– Добро – рече будала – нека буде.

Испекоше дванаест волова, напекоше четрдесет пећи хлеба. Ждероња поче

да једе и зачас све слисти.

– Ех – рече – мало је! Кад би бар још мало дали! ...

Цар само гледа какав је то човек, па поново постави задатак, наложивши

му да попије четрдесет пута по четрдесет ведрица воде надушак и

четрдесет пута четрдесет ведрица вина. Ако не попије, оде глава с рамена.

Слушало то чу, па исприча будали, а овај заплака.

– Не плачи – рече Попијало – ја ћу све сам попити, и још ће мало бити.

Донесоше им четрдесет пута четрдесет ведрица воде и исто толико вина.

Попијало поче пити, испи све до последње капи, па се још осмехује.

– Ех – рече – мало је! Кад би било још мало, и то бих попио.

Цар гледа и чуди се како не може ништа будали да учини, па помисли:

"Треба га, ђавољег сина, са света уклонити, иначе ће моју кћер

упропастити." Позва он слугу, па га посла будали:

Иди и реци му да је цар наредио да пре венчања оде у купатило.

Другом слузи цар нареди да пође и да каже да се добро наложи ватра у

купатилу, при том помисли: "Тамо ће сигурно изгорети." Ложач наложи

купатило – све сам пламен: лично ђаво би се, вели, испекао.

Рекоше то будали. Он пође у купатило, а за њим у стопу Мразоња са

сламом. Само што су ушли у купатило, кад тамо наста таква врелина да се

издржати не може. Мразоња разбаца сламу – и наједном постаде тако

хладно да се будала с тешком муком уми, хитро скочи на пећ, па тамо и

заспа, јер се био добро смрзао.

Ујутру отворише купатило, мислећи да је од њега остао само пепео – кад

он лежи на пећи! Пробудише га.

– Баш сам добро спавао – рече он.

Затим изиђе из купатила.

Јавише цару како су га нашли где спава на пећи и како је у купатилу тако

хладно као да целу зиму није ложено. Цар се јако збуни: шта с њим да

ради?

Дуго је тако цар мислио, мислио...

– Ако ми – рече – доведе ујутру пук војске, даћу му своју кћер, а ако не

доведе, оде му глава с рамена!

А у себи помисли:

"Где ће такав прост гејак пук војске да нађе? Ја сам цар, па не иде..."

Слушало чу цареву наредбу и исприча будали. Будала опет седе, па

заплака:

– Шта ћу сад чинити на белом свету? Где да нађем толику војску?

Пође на лађу својим пријатељима:

– Спасавајте ме, браћо! Много пута сте ме извукли из невоље, па и сад

извуците! Иначе – одох на онај свет!

Не плачи – рече онај који је носио дрва – ја ћу те избавити невоље.

Стиже и слуга, па рече:

Поручио ти је цар да ће царева кћи бити твоја само ако сутра ујутру

доведеш цео пук војске.

Добро, нека тако буде! – рече будала. – Само, реци цару, ако ми је и овај

пут не да, ја ћу на њега кренути с војском и силом ћу му узети кћер.

Ноћу поведе пријатељ будалу у поље и понесе са собом свежањ дрва. Кад

стигоше, он поче дрва разбацивати: како које дрво баци – створи се човек.

Колико ли се, боже мили, војске накупило! Ујутру се цар пробуди, чу буку,

па запита:

Каква је то бука зором?

То онај што је долетео златном лађом вежба своју војску.

Цар тада увиде да не може ништа с будалом да учини, па нареди да га

позову.

... А будала је постао такав да га је било тешко препознати – све на њему

блиста: на глави му златна капа, а он тако леп да га је милина гледати.

Води своју војску, јаше напред на вранцу, а иза њега војвода... Тако приђе

двору, па викну:

– Стој!

Војска стаде, поравна се, све војник бољи од бољега. Будала уђе у двор, а

цар га загрли и пољуби.

– Седи, драги мој зете!

Изиђе и царева кћи. Кад угледа момка, насмеја се радосно: каквог ли је

само лепог мужа добила!

После тога брзо их венчаше и приредише такву гозбу да се дим чак до неба

дизао.

Зима, глад и суша

Био једном један цар, па нико није могао да се приближи његовој

принцези.

Појави се тада један принц из далеке земље.

Пошао он том цару, ишао, ишао, и угледа једном – лежи човек на путу.

Господе! Сунце тако припекло, а он се умотао у кожух и виче да се

смрзнуо.

– Ко си ти, човече?

– Ја сам Зима.

– А да л би се ти најмио код мене?

– Што да не, могу.

– Е, па, хајдемо.

– Добро.

И тако пођоше обојица. Виде они – лежи други човек на путу, поред њега

хлеба колико хоћеш, а он запомаже; умире, каже, од глади. Пита га принц:

– Ко си ти?

– Ја сам Глад.

– А да л' би се ти најмио код мене?

– Што да не, пристајем.

Тако их је имао већ двојицу. Пођоше они утроје. Ишли тако, ишли, па

угледаше: лежи човек крај реке и запомаже:

– Добри људи, не дајте да умрем од жеђи!

– А ко си ти?

– Ја сам Суша.

– Зашто вичеш кад лежиш крај реке?

Овај одговори:

– Јаој, јаој! Мени је то мало, ја бих сву реку одједном испио и опет ми не

би било доста.

Рече му принц:

– Најми се код мене!

– Добро.

Имао их је тако већ тројицу. Кренуше даље. Ишли су тако, ишли, док не

дођоше у далеку земљу у којој је владао онај цар.

Јавише цару да су стигли ти и ти, неки принц дошао њему по принцезу.

Рече цар:

– Добро, зовите га овамо.

Позваше принца цару: поче цар да га гости – видео је да је то принц. Пита

га:

– Шта желиш?

– Дошао сам да просим принцезу.

А цар му на то каже:

– Добро, даћу ти принцезу ако извршиш три задатка која ћу да ти одредим.

Пристајеш ли на то?

– Пристајем.

– Ако не успеш, бићеш кажњен смрћу.

– А ако их – каже принц – извршим, ко ће за то да ме награди?

– Добићеш тада моју принцезу.

Погостили су се тамо као што је ред, а онда цар нареди слугама да закољу

принцу сто волова за ручак. Ови то одмах учинише, скуваше их, напекоше

стотину великих хлебова и донеше сто чабрица воде Кад све беше

спремно, позваше принца:

– Е па, хајде, ако поједеш овај ручак, добићеш моју принцезу.

А принц пита:

– Је л' све спремно, је л' све како треба? Одговара цар да је све готово. А

принц стоји, тужно гледа све то, па рече Глади:

– Шта да радимо, ко ће све то да поједе?

– Јао, јао! Мени је то мало и за један оброк, ту човек нема над чим ни да се

облизне.

Па кад стаде Глад да једе, кад поче да једе, све до последње мрвице поједе,

и затражи да му дају још. Јавише цару:

– Пресветли монарху! Тако су смазали, тако појели, да су само кошчице

остале и траже: дај још, кажу.

– Дајте му сада да пије, а онда нека узме моју принцезу.

Јако се растужи принц.

– Пусти, не жалости се – говори му Суша – кад ја потегнем, тако ћу све да

осушим да ће и обручи да поспадају, све ћу надушак да испијем.

Испио он све, па још виче:

– Дајте воде, иначе ћу умрети од жеђи!

Јавише цару:

– Царе, он је надушак попио сто чабрица воде и тако их осушио да су

обручи поспадали.

Рече цар:

– Ако је попио ту воду, значи да би могао испити и цело море! – И нареди

слугама: – Имам једну гвоздену пећ, загрејте је да се усија, да искре лете из

ње, нека тамо преноће, па ће изгорети до темеља.

Принц се јако ражалостио:

– Шта се може – рече својим слугама – сада нам је дошао крај.

– Наместили смо вам овде постељу, лезите па спавајте.

Ражалостили се принц и двојица његових слугу, Јер нису знали шта ће да

буде с њима. Али Зима рече:

– Не жалости се, принче, не тугуј! Кад ударим хладноћом, мораћеш још и

да се покријеш и умоташ Да се не би смрзао.

И таква хладноћа тад удари да је иње покрило целу пећ. Попеше се сва

четворица на пећ и вичу:

– Спасавајте! Не дајте да се смрзнемо, јер ћемо изгинути!

Ту се већ и цар јако уплашио, разумео је да ништа не може с њима да

уради, јер се договорио с принцем да ће му дати принцезу ако овај изврши

сва три задатка.

Рече тада цар принцу:

– Принче! Ти си већ добио моју принцезу, али ако извршиш још један

задатак, поклонићу ти цело моје царство.

Запита га принц:

– Какав је то задатак?

– Ја имам – рече цар – дворац у коме нико не може да преноћи. Е, па, ако

тамо преноћиш, оставићу ти цело царство.

– Што да не, пристајем – одговори принц. Договорише се они за царство, и

цар га поведе да му покаже дворац у коме ће принц преспавати три ноћи. А

у том дворцу је било сто вила, па би се оне у поноћ ту веселиле и играле.

Крену принц у дворац, узе са собом четири свеће и четири нова сенила;

чим је запалио те четири свеће, одмах их је закрилио сенилима да се не

гасе.

А у саму поноћ чује он, господе! таква разбојничка дружина иде да се цео

дворац љуља као на води – тако скачу и играју. Уђоше виле у дворац, а

принц седи за столом, страшно уплашен. Питају га виле:

– Ко си ти и зашто си дошао на наш посед? Он им овако одговара:

– Ја ћу од овог да сазидам други дворац, ви овде више немате шта да

тражите.

Па кад онда удари Зима, сви стадоше да цвокоћу зубима. Позивају виле

принца на играње, на вечеру и остало, а он ништа неће, само седи, пред

њим горе свећице, а Зима се шета и тако сече мразем да не може чак ни да

се стоји. Рекоше тад виле принцу:

– Пресветли принче! Затражи од нас што год хоћеш, све ћемо ти испунити,

само нас не терај из овог дворца.

– Не, сада ништа не може да вам помогне. Све ћу вас уништити.

Навали тад на њега у гомили стотина ђавола, а он поче да их сече, поче да

их убија, заједно са Глађу и Сушом – педесет их само остаде. А онда већ

запевaше и петли, па и тих педесет нестаде.

Друге ноћи јави их се још више него прошле, опет с бучном игром и

певањем. Међу њима беше и један хроми, који даде принцу један штап.

– Узми га, ал' само немој мене да бијеш – ја сам им потчињен и оне ми се

подсмевају – па кога год удариш овим штапом, свако ће ти се покорити.

А принц и даље седи.

Толико их је било дошло, толико се накупило, да кроз дворац не можеш да

се прогураш – скупили се да убију принца.

А он, кад ухвати онај штап, па кад поче да их бије, кад поче да их млати,

толико их је био да више није имао кога да туче – сви морадоше да му се

покоре.

– Пресветли принче! Што год зажелиш од нас учинићемо, само нам не

одузимај дворац.

Не, сада вам нема помоћи, морам да га узмем. Хоћу од њега да сазидам

други дворац!

Салећу принца ђаволи, а хроми га моли:

– Пресветли принче! Ја ћу ти помоћи, само немој да ме бијеш; испунићу ти

све што зажелиш. Мене се не бој, ја ти нећу ништа учинити, а ове ћеш све

отерати.

Дођоше нечастиви у замак и треће ноћи, сада их jе било још више.

Поседали они на кров и договарају се Даде хроми тада принцу један бич, а

бич беше такав да, кад неког удари, расече га надвоје.

Нечастиви се, чим улетеше унутра, обратише принцу.

– Принче, даћемо ти што год хоћеш – сребра, злата, брилијаната, само иди

из овог дворца; прича се како преко мора живи тако дивна принцеза да

такву лепотицу нећеш наћи макар цео свет обишао; ако хоћеш и њу ћемо

ти донети.

И принц пристаде на то:

– Оставићу вас све на миру ако ми се принцеза допадне, моја ми се не

свиђа.

Донесоше принцу принцезу, као што су обећали. А та девојка је имала

златну косу и златна стопала, и просипа јој се бисер из очију чим заплаче.

Принц се силно обрадова кад је виде, па рече вилама:

– Кад сте ово учиниле за мене, ја ћу вам добровољно уступити дворац.

А хроми му опет каже:

– Има овде један мач који је у стању да посече онолико војске колико

можеш погледом обухватити; немој да идеш пре него што ти даду тај мач.

И чим се виле скупише, принц им рече:

– Уступићу вам дворац добровољно, само ми дајте онај мач који је овде

сакривен.

Виле не хтедоше да пристану, а принц онда узе бич и стаде да их бије.

Опет рече хроми ђаво:

– Има овде једно буре с јаком водом; када ослабе, оне се напију те воде 'и

добију такву снагу да на свету нема јачих од њих, цео свет могу да победе

И поведе ђаво принца до бурета; принц се напи једном – постаде јачи,

други пут – још јачи, а трећи пут – још јачи. Ђаво опет каже:

– Има овде и таква вода да, кад зажелиш да имаш друга, треба само да

прснеш њом иза себе. Ето, све сам то за тебе учинио зато што ми се све оне

ругају.

Стаде принц поред бурета, па кад поче да прска, кад стаде да прска –

толико војника је направио да им се ни броја није знало.

Опколи он са својом војском дворац, па кад је стао да бије проклете, кад је

почео да их бије – све их је отерао, само је хромог оставио. А хроми ђаво

му рече:

– Ако једном погинеш, доћи ћу ти у помоћ и оживећу те.

Тада написа принц оном цару да сутра у седам сати изађе да поделе

мегдан.

– Е, баш је будала! – рече цар. – Шта ми он може? Ја имам војску, ја имама

све, а он је тамо, у дворцу, ко зна хоће ли остати жив. А још ми овако

пише! – И отписа му цар да је спреман да подели с њим мегдан.

Изашао цар у одређени сат у поље са својом великом војском. Дође и

принц, па кад стаде поред оног бурета, кад поче да прска иза себе водом –

таква се војска појави, таква војска нагрну, да јој се конца и краја није

видело. И принц тада опколи цара и не хтеде да га поштеди: "Ти си три

пута хтео да ми одузмеш живот, а ја теби само једном." Не хтеде принц да

узме ни цареву принцезу, већ освоји његово царство и поче да влада у

оном дворцу.

Сунце, зима и ветар

Ишао неки пролазник и спазио крај пута три човека, па им рече:

– Добар дан! – и оде даље.

А ова тројица почеше да се свађају – кога је од њих поздравио; достигоше

га и упиташе:

– Коме си од нас тројице пожелео добар дан.

Човек их упита:

– Ко сте ви? Један рече:

– Ја сам Сунце. Други рече:

– Ја сам Зима. А трећи:

– Ја сам Ветар!

-Е па, рекао сам то Ветру.

Сунце тада каза:

– Спалићу те у време жетве.

Ветар говори:

– Не бој се: ја ћу да дувам и да те хладим. – А Зима прети:

– Замрзнућу те у зиму.

– А кад ја дунем, ти ћеш брзо да одеш, па ће онда да отопли.

Злидњи

(Злидњи – беда, глад, сиромаштво. По украјинском народном

веровању., злидњи су сићушна фантастична бића; ако се у кући

настане злидњи, њеним становницима прети велика беда, и ма како

велико било њихово богатство; очекују их глад и сиромаштво.)

На крају једног села, баш у степу, живела два брата: богаташ и сиромах.

Дође једном сиромашни брат богатоме и седе поред њега за сто. А богати

га тера.

– Одлази – каже – даље од стола: боље иди на гумно и терај вране!

Оде сиромашни брат и стаде да тера вране. Оне одлетеше, али један

јастреб час одлети, час се опет спусти. Сиромах се већ уморио терајући га,

па поче да га грди.

А јастреб му каже:

– Нема теби живота у овом селу, нема ти среће, него боље иди у друго

село.

Врати се сиромах кући, скупи децу, жену, узе нешто одеће и покућства, па

потеже у друго село, пребацивши чутурицу преко рамена. Иду они тако

путем, иду, а злидњи се (они су као мехурићи на води или нешто слично)

закачили за сељака и говоре:

– Куда нас носиш? Ми се нећемо одвојити од тебе, јер си ти наш.

Ожеднеше деца и сељак се спусти до речице, захвати воду, а затим гурну

злидње у чутуру, затвори је запушачем и закопа на обали.

Пођоше они даље. Иду тако, иду, кад угледају – лежи село а на крају села

празна кућа; њени становници су помрли од глади. И почеше они ту да

живе. Седе тако једном у кући и чују неко виче с тавана: "Скини! Скини!"

Изађе газда на трем, узе конопац и попе се на таван. Види он, на тавану

јаре с роговима (а то је био ђаволчић, далеко му лепа кућа!). Веза човек

конопцем јаре за рогове и хтеде да га полако спусти доле. Тек што га је

донео до лествица, а на трем почеше да падају паре. Сиђе човек доле и

поче да их скупља. Накупи тако цела два ћупа.

Позва тада газда, преко гласника, свог брата да дође да живи код њега. Кад

брат то чу, помисли: "Сигурно нема шта да једе кад ме зове." Нареди да му

се напеку лепиње, и крену. Путем чу да му се брат обогатио и би му жао да

носи лепиње: узе их и закопа у земљу. Дошао он брату, а овај му показује

један сандук с парама, па онда и други. Богатог поче да једе завист. А брат

му каже:

– Имам ја још пара у чутурици закопаној поред речице, узми их ако хоћеш.

Богати брат више не хтеде да седи у гостима, него пожури до речице и –

држ' за чутуру! Тек што је отвори, а злидњи искочише и шчепаше га.

– Ти си наш, наш! – вичу.

Дође он својој кући и види – све што је имао изгорело, а тамо где му је

стајала кућа остало само згариште. И поче он тада, заједно са злидњима, да

живи у колибици у којој је раније живео његов брат.

Вештица на голом брду

Имао један сељак жену вештицу. Кад настане глува ноћ, он се пробуди, а

жене нема крај њега. Осврће се он унаоколо, кућа затворена резом, трем

исто тако, а жене нигде. Мисли он у себи: "Хајде да ја то извидим."

Направио се он једном да спава и сачекао поноћ. Жена му тада устаде,

упали жижак, узе с полице бочицу с некаквом водицом и једну окрњену

глинену посудицу, нали у њу ту водицу из бочице, насу гара. зелене

галице, сумпора, измеша све то. скиде кошуљу са себе, положи је у

постељу и покри платном, а сама се намаза крпицом из посудице испод

мишке и излете кроз отвор пећи у димњак.

Устаде и човек, намаза се и он испод мишке, па такође излете за женом.

Лети она, а он за њом. Прелетеше већ сва села и градове и почеше да се

приближавају Кијеву, баш Голом брду. Гледа човек – а тамо црква, поред

цркве гробље, а на гробљу вештице и вешци, броја им се не зна; сваки је са

свећом, а свеће само пламсају.

Осврну се вештица и угледа мужа како лети за њом, па му рече:

– Куда летиш? Зар не видиш колико овде има вештица? Кад те угледају,

неће ти дати ни да дахнеш – растргнуће те у комаде.

Онда му даде једног белог коња и рече:

– Узми овог коња и брзо бежи кући!

Узјаха он коња и зачас се нађе у својој кући. Коња остави крај јасала, па

уђе у кућу и леже да спава. Кад се ујутру пробуди, види – лежи жена поред

њега. Пође он тада да обиђе коња. Дође на место где га је везао, а тамо,

поред сена, забодена велика врба с одраном кором. Уђе човек у кућу и

исприча жени да место коња поред сена стоји само једна мотка.

– Узми – рече му жена – ту мотку и сакриј је у шупи под стреху, јер ако те

вештице виде, тешко теби! А кад падне ноћ, устани и избаци је преко

прага, па се ништа неће десити.

Легао човек следеће ноћи да спава, а у поноћ се пробудио и пошао у шупу.

Чим је избацио врбу преко прага, она се претвори у коња, који затутња по

улици, тако затутња! И ко зна куд је нестао.

О сиромашном момку и царевој кћери

Била у једној шуми кућица, а у тој кућици живела једна жена са сином.

Нису имали земље, свуд око њих беше густа шума, па су хлеб куповали.

Кад им је нестало хлеба, посла жена сина да га купи.

– Ето ти – рече – сине, новац, иди да купиш хлеб.

Узе син паре и пође. Ишао он, ишао, па угледа – иде неки човек и води пса

да га обеси.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куда то водиш тог пса?

– Водим га – каже овај – у шуму да га обесим, јер више није ни за шта,

остарио је.

– Немој да га обесиш, боље га мени продај!

– Добро, продаћу ти га.

-Колико тражиш за њега?

– А колико ти дајеш?

Даде син паре које је добио од мајке за хлеб, узе пса и поведе га кући.

Стигао он кући, а мајка га пита:

– Јеси ли купио хлеба, сине?

– Не, мама, нисам купио.

-А зашто ниси?

– Ето, ишао сам и видео неког човека како води пса да га обеси, па сам

онда купио тог пса.

Мајка му даде новац и опет га посла по хлеб. Пође он и угледа неког

човека који је носио мачку.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куда то идеш, стриче?

– Носим мачка у шуму.

– А зашто га носиш у шуму?

– Да га обесим. Не може од њега ништа да се остави у кући: одмах све

одвуче.

– А ти га – каже младић – продај мени.

– Добро.

– Шта да ти дам за њега?

– Нећу да се погађам: продаћу ти га за онолико колико даш.

Даде му син паре које је добио од мајке за хлеб, узе мачка и пође кући.

Стигао он кући, а мајка га пита:

– А где ти је хлеб?

– Нисам га ни купио.

– Зашто га ниси купио? Шта си урадио са парама? Зар си опет купио

некаквог ђавола?

– Купио сам – рече он.

– А зашто?

– Неки човек је носио мачка у шуму, хтео је да га обеси, а мени је било

жао, па сам га купио.

– Ево ти још пара, али пази. ништа не купуј: у кући више нема ни корице

хлеба.

Пошао син. Ишао он, ишао, кад одједном угледа: неки човек бије змију.

– Зашто – рече – бијеш змију? Боље је мени продај

– Купи је – каже човек – продаћу ти.

– Шта да ти дам?

– Дај шта даш.

Даде му син паре које је добио од мајке за хлеб. Човек узе новац и оде

својим путем, а змија проговори:

– Хвала ти, добри човече, што си ме спасао смрти. Узми овај прстен: ако ти

нешто затреба, ти га само пребаци с једне руке на другу и одмах ће ти

дотрчати слуге. Учиниће за тебе све што им наредиш.

Узе он тај прстен и пође кући. Кад је стигао близу куће, пребаци прстен с

једне руке на другу и појави се толико слугу да се просто уплашио.

– Желим – рече им он – хлеба.

Тек што то рече, а већ су му донели толико хлеба да није знао шта ће с

њим. Уђе он тада у кућу и рече мајци:

– Е, мама, сада више нећемо ићи да купујемо хлеб: змија ми је дала такав

прстен да треба само да га пребацим с руке на руку и одмах дотрче слуге, и

што год им кажем, што год им наредим – све ће учинити.

– А зашто ти је дала прстен?

– Зато што сам је спасао смрти. Један човек хтеде да је убије, а ја је купих

за онај новац који сте ми ви дали за хлеб.

Тако су они живели неко време, а пас и мачак с њима. И што год је син

зажелео – само пребаци прстен с руке на руку, а слуге сместа дотрче и

учине све што треба.

Зажелео син да се ожени, па рече мајци:

– Идите, мајко, и испросите за мене цареву кћер.

Оде мајка до цареве кћери и исприча јој зашто је дошла, а ова јој рече:

– Ако ми твој син направи ципелице које ће ми одговарати по величини,

удаћу се за њега.

Дошла мајка кући, па каже сину:

Рекла је царева кћи да ће се удати за тебе ако јој направиш ципелице које

ће бити таман за њену ногу.

– Добро – рече син – направићу их.

Увече он изађе у двориште, пребаци прстен с руке на руку, и слуге одмах

дотрчаше. А он им рече:

– Хоћу да имам ујутру ципелице златом шивене, сребром потковане, и да

те ципелице буду таман за ногу цареве кћери.

Када је другог дана устао, ципелице стоје већ готове. Узела мајка ципелице

и понела их царевој кћери.

Испробала их царева кћер – стоје јој као саливене. Каже она мајци:

– Реци свом сину да ми за једну ноћ сашије венчану хаљину, али да хаљина

не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да ми тачно одговара.

Дошла жена кући, па каже:

– Рекла је царева кћи да јој сашијеш за једну ноћ венчану хаљину, и да јој

та хаљина не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да јој буде

таман по мери.

– Добро, мама, ви лезите да спавате, а ја ћу да учиним све што "она од

мене затражи.

Мајка леже да спава, а син изађе у двориште, пребаци прстен с руке на

руку, и појави се толико слугу да се он скоро уплашио.

– Хоћу – рече – да имам ујутру хаљину која ће да сија као сунце и да буде

таман за цареву кћер.

– Добро, све ће бити учињено.

Леже син да спава. Другог дана устаде и рече мајци:

– Е, мама, идите царевој кћери и носите јој хаљину. Шта ли ће још да

тражи?

– А шта, сине, да јој однесем? Где је та хаљина?

Он приђе столу, подиже мараму и кућа тако засија као да је сунце изашло.

– Ево, мама, хаљина лежи на столу, испод мараме, однесите је.

Узе мајка хаљину и понесе је. Кад је дошла царевој кћери, ова је упита:

– Е па, шта је, голубице?

– Донела сам вам хаљину за венчање.

Кад је размотала хаљину, у двору све заблиста. Царева кћи је обуче, стаде

пред огледало, погледа се и – подскочи: толико се обрадовала што је

постала права лепотица. Прошета она по соби, прошета други пут, баш као

сунашце: сва блиста.

– Е – рече она – голубице, нека ми твој син још сагради мост од мог дворца

до цркве у којој ћемо се венчати, и нека тај мост буде од сребра и злата.

Када мост буде готов, венчаћемо се.

Вратила се жена кући па каже сину:

– Рекла је царева кћи да саградиш мост од целог двора до цркве. И

поручила је да тај мост буде од злата и сребра.

– Добро – рече он. – А сада ви, мама, лезите да се одморите.

Леже мајка увече да спава, а он изађе у двориште, пребаци прстен с руке на

руку, и тако се много слугу скупи да им двориште постаде тесно. А он им

рече:

– Хоћу да ми се до јутра направи мост од двора цареве кћери до цркве у

којој ћу да се венчам с њом, и да тај мост буде од сребра и злата; па кад

будем њиме пролазио са царевом ћерком, да с обе стране цветају јабуке,

вишње и трешње, а кад се њиме враћамо, да све већ буде зрело.

– Добро – рекоше слуге – ујутру ће све бити као што желите.

Устао он другог јутра, изашао из куће и види – лежи мост, а с обе његове

стране расту вртови. Врати се син кући и рече мајци:

– Идите, мама, и реците царевој кћери да је мост готов, нек' се спрема за

венчање.

Оде мајка царевој кћери, а ова јој рече:

– Већ сам видела мост, врло је леп. Реци свом сину нека дође да се

венчамо.

Дошла жена кући и каже сину.

– Поручила ти је царева кћи да дођеш сутра да се венчате.

А он ноћу сагради себи дворац, па сутрадан оде у цркву; венчао се са

царевом ћерком и пошао из цркве, а на мосту већ све зри: јабуке и крушке,

вишње и трешње, и сви могући плодови какви само постоје на свету.

Дођоше они у дворац, прославише свадбу и мирно наставише да живе. А

пас и мачак са њима. Проживеше они тако неко време, а онда царева кћи

запита једном мужа:

– Кажи ми, срце моје, како си ми направио ципелице и хаљину, а ни меру

ми ниси узео? Како си за једну ноћ саградио онакав мост и где си накупио

толико злата и сребра?

– Имам ја – рече он – један прстен; кад га пребацим с једне руке на другу,

одмах ми се скупи пуно двориште слугу. И што год затражим од њих –

учине ми.

Сачекала царева кћи да он чврсто заспи, узела му полако прстен,

пребацила га с руке на руку, и појавила се таква маса слугу да је било

просто страшно и погледати. Она им рече:

– Хоћу да се овде сместа створе коњи и велике кочије – враћам се у свој

дворац. А овај дворац претворите у такав стуб да мој муж може у њему

само да стоји и лежи, па пренесите тај стуб одмах чак преко мора. Али

пазите да га не пробудите, нека се пробуди већ у стубу.

– Добро – одговорише јој – све ће бити како је наређено.

Она изађе – кочије је већ чекају. Седе у њих и оде. А дворац се одмах

претвори у стуб, па га слуге одвукоше преко мора.

Другог дана ујутру, пробудио се муж цареве кћери и види – нема ни жене,

ни дворца, ни прстена – нема ничега, остао само стуб. Хтеде да изађе –

нема врата. Опипа један зид, опипа други – не може се изаћи, на целом

стубу је направљено само једно прозорче. Тако је он, јадан, живео тамо и

нико му ништа није давао да једе. Ту би и пропао да не беше пса и мачка.

Они су остали у стубу и могли су да се извуку кроз оно прозорче. Псетанце

отрча у поље, украде хлеб из торбе неког тежака и донесе га, а мачак узме

хлеб у зубе, провуче се кроз прозорче и даде му. Скупише тако мало хлеба,

па пас рече мачку:

– Е па, наш газда има сада хлеба, хајдемо нас двојица преко мора, можда

ћемо некако доћи до прстена.

– Хајдемо! – рече мачак.

И тако кренуше. Трчали они, трчали, и дотрчаше до мора. Мачак се попе

псу на леђа и пас заплива. Дуго су пливали и, гле, већ стигоше до обале.

Изађоше из воде, осушише се мало на сунцу, па мачак рече псу:

– Ти остани крај мора, а ја ћу отрчати до дворца. Ако дођем до прстена,

појурићу из све снаге да бисмо се што пре вратили натраг, да нас случајно

не ухвате!

– Добро – рече пас. – Иди у дворац!

И мачак потрча. Трчи ли трчи, не одмара се, него стално трчи. Одједном

угледа дворац и поред њега стражу. Шмугну мачак у двориште и настави

да трчи. Пришла царева кћи прозору, гледа, а мачак шета по дворишту.

Пусти га она у собу. Шета мачак по свим собама и стално осматра где је

царева кћи сакрила прстен. А када је то открио, сачекао је да сви легну да

спавају, уграбио прстен и потрчао. Дотрчао је до мора и скочио псу на

леђа. Пас се баци у воду и заплива.

Кад су скоро препливали море, ту је већ и обала, упита пас мачка:

– Дакле, шта је, имаш ли прстен?

Мачак ћути, јер му је прстен у устима, а пас му стално досађује:

– Реци, кад те питам, имаш ли прстен? Ако не кажеш, збацићу те у море.

Мачак ћути, а пас се разљути:

– Ако не кажеш, бацам те!

Уплаши се мачак и рече:

– Има-а-ам!

А прстен – бућ у море! Ућута тада мачак, више ништа не говори.

Препливаше преко мора и изађоше на обалу, па се мачак обори на пса:

– Ах, ти, такав и такав! Због тебе сам испустио прстен! Зашто си ме питао?

Сада иди у море, тражи га! Иди како знаш!

Пошао пас, лутао, лутао, бућкао се, бућкао – нема прстена. Стадоше он и

мачак страшно да се свађају. А затим одлучише:

– Хајде да идемо поред мора и да питамо, можда ће се наћи неко ко ће нам

га извући из воде.

Огрејаше се они мало на сунцу и кренуше. Кога год су срели, кога год су

видели, сваког су молили и питали може ли да им извуче прстен из мора,

или зна ли некога ко би то могао да учини? Не нађоше никога таквог. Рече

мачак:

– Знаш шта, хајдемо обалом, па да замолимо жабе и ракове.

– Добро – рече пас – хајдемо!

И кренуше они. Где год наиђу на жабу, питају је:

– Хоћеш ли да нам извучеш прстен из мора? Извуци нам га, иначе ћемо те

убити.

А свака жаба коју ухвате каже им:

– Ја знам где је ваш прстен. Пустите ме, па ћу вам га донети.

Они је пусте, она отплива и не мисли на прстен. Из почетка су их се жабе

бојале, а онда су престале и да се боје. Свака коју ухвате одмах каже:

"Донећу вам прстен", а они је пусте. Иду они тако једне вечери дуж морске

обале и угледају како скаче једно жапче. Ухвате га и запитају:

– Не знаш ли где у мору лежи наш прстен?

– Не знам... ква-ква!

– Е, кад не знаш, онда ћемо те убити.

И почеше пас и мачак да гуше жапче. Видела то стара жаба, па изађе из

воде – а била је огромна као чабар – и рече им:

– Не убијајте моје чедо, ја ћу вам извадити прстен из мора.

– Добро – рекоше они – ми ћемо да држимо жапче док ти не донесеш

прстен из мора, а кад донесеш, пустићемо га.

Зарони жаба у море, нађе прстен и даде им га. Они узеше прстен, пустише

жапче и потрчаше стубу. Дођоше свом господару, а он беше појео сав

хлеб, већ два дана ни мрву није ставио у уста, осушио се као иверка. Увуче

се мачак брзо кроз прозорче и даде му прстен. Он га пребаци с руке на

руку и слуге се одмах појавише.

– Пренесите овај стуб натраг, тамо где је био, и нека се опет претвори у

дворац, а у дворцу да буду моја жена и мајка.

Тек што је то изговорио, а већ је све било као што је рекао. Жену је онда

отерао и наставио да живи у том дворцу са мајком, мачком и псетанцетом.

Златокоса Јалена

Лутао једном неки сељак по свету тражећи себи жену. Дође он једној

врачари, а она му рече:

– Иди и потражи златокосу Јалену!

И крену сељак да је тражи.

Тражио је, тражио, али да нађе није могао. Оде он тада сунцу да га пита

није ли оно негде видело златокосу Јалену. А сунце му рече:

– Ја обасјавам брда и долине, али такву Јалену нисам видело.

Онда му сунце даде златно клупче и рече:

– Ако ти нешто затреба, баци ово клупче иза себе.

Оде после тога човек месецу. А месец му каже:

– Ја сијам мало, само ноћу, и не стижем свуда. На такву Јалену нигде

нисам наишао.

Па му даде једну четкицу и рече:

– Ако ти се деси нека невоља, баци је иза себе.

Затим човек оде ветру.

Каже му ветар:

– Твоју златокосу Јалену чува тридесет жена с гвозденим језицима. Али

оне ти је неће дати. Него ти почни да радиш овде, код једне врачаре, па

ћеш од ње добити коња који може да лети, и на том коњу ћете ти и Јалена

побећи!

Даде му уз то ветар једну метлу па рече:

– Ако те снађе нека невоља, ти махни овом метлом иза себе.

Оде тада човек до врачаре, а она му каза:

– Даћу ти коња кога тражиш ако напасеш моју кобилу.

Потерао човек кобилу у шуму на пашу. Ноћу се одједном зачу велика бука,

а кобила у исти мах ишчезе. Појави се тада много лисица, које пођоше с

њим до врачаре. А тамо је, у једној корпи, седела квочка на јајима. Лисице

је извукоше из корпе, разбише јаја, а из три јајета излете кобила с три

ждребета. Тада врачара даде човеку једно ждребе, па рече:

– Оне жене чувају златокосу Јалену у једном стакленом крчагу. Ти је узми

заједно са крчагом, али га не отварај док не стигнеш кући!

Дојаха човек до оних тридесет жена. Дошао, а оне спавају. Виде он тада у

великом крчагу златокосу Јалену, зграби је, седе на коња и одјури. А жене

са гвозденим језицима спавале су још пуна двадесет четири сата; затим

устадоше, а Јалене – нигде! Појурише тада све у потеру за јунаком. Чује он

буку -, лете жене за њим. Баци брзо четкицу преко рамена и у истом часу

израсте густа шума на сто миља унаоколо. Почеше жене да гризу шуму и

прогризоше је, па пођоше даље за њим.

Чује он буку, па баци златно клупче преко рамена – израсте камено брдо.

Али жене прогризоше и то брдо, и опет појурише за њим. А он је већ

стигао до мора. Удари метлом по мору – море се растави и он прође, затим

се окрете и опет удари метлом по мору, а море се састави као што је било у

почетку. И све се жене подавише у њему.

Али тим крајем је јахао и неки цар на коњу. Стиже он сељака и поче да се

бори с њим да би му отео златокосу Јалену.

А царев коњ је био од оне исте врачаре, па се коњи посаветоваше нешто

између себе, и цара његов коњ збаци на земљу, те овај погибе. А сељак се

сретно врати својој кући заједно са златокосом Јаленом

Бајка о лепотици и злој жени

Усред једне шумице била кућица. Живели у њој муж и жена, па нису

имали деце. Пођоше они на ходочашће да моле бога да им да дете. И бог

им даде ћерку. Баш у то време дошао у тај крај царевић у лов, и послао

свог слугу:

– Иди, молим те, у кућу и замоли мало воде.

Дошао слуга да моли воде, и види – плаче дете, а из очију му се котрљају

зрна бисера. Мајка забави дете, оно поче да се смеје – одједном се расцвета

разно цвеће. Вратио се слуга, па прича:

– Видео сам, царевићу, у кући дете; кад заплаче, из очију му се котрља

бисер, а кад се насмеје, расцветава се разно цвеће.

Ушао царевић у кућу, па намерно задиркује дете не би ли заплакало. Оно

плаче, а бисери се само котрљају. Он замоли мајку да разоноди дете. А кад

оно стаде да се смеје, царевић угледа како се свуда расцветава разно цвеће.

Расте девојчица, а царевић стално тамо свраћа кад иде у лов. Девојчица

порасте, и царевић рече њеном оцу:

– Дај ми, стари, ћерку за жену.

А она већ везе "орлове" на убрусима.

Рече цар сину:

– Како можеш, сине, да се жениш сељанком? Тада царевић узе убрус који

је она везла и показа га оцу. Цар само пљесну рукама од изненађења.

– Е па, жени се – каже – жени се, сине.

И царевић се ожени. Поведе он невесту кући, а с њим је била једна жена

која је имала ћерку. На путу царевић зажеле да нешто улови, а жена за то

време поскида све с невесте, ископа јој очи и гурну је у једну јаму, а своју

ћерку обуче у њене хаљине; и царевић поведе женину ћерку своме двору

место своје невесте – не препознаде је!

Поред оне јаме расло је много пелена; ту дође неки деда да бере пелен, и

угледа – седи у јами девојка без очију, а пред њом огромна гомила бисера

које је исплакала.

– Узми ме – рече она – дедице, и узми ову огрлицу.

Узе је деда, узе и огрлицу, и доведе је својој кући. Деда је имао жену, а

није имао деце. Рече му девојка:

– Стави, дедице, ову огрлицу у торбу, однеси је у град и продај; а кад те

сретне нека жена и затражи огрлицу, ти немој да јој продаш, него јој реци:

"Да се мењамо за оно што ти имаш."

Понесе деда огрлицу и срете неку жену. Рече му она:

– Продај ми огрлицу.

– Хоћу.

– А шта тражиш за њу?

– Дај оно што ти имаш.

И жена му даде једно своје око. Онда девојка поче с једним оком да везе

убрус.

Опет понесе деда у град огрлицу. А она жена га срете и рече му:

– Продај ми, дедо, огрлицу.

– Хоћу.

– А шта тражиш за њу?

– Дај оно што ти имаш. Даде му жена и друго око.

Тада девојка поче још боље да везе. Рече једном деда девојци:

– Цар приређује гозбу. А девојка му каза: Пођи, дедо, на гозбу, понеси

крчажић и донеси ми чорбице.

И веза онај свој убрус деди око врата.

Виде царевић убрус око дединог врата:

– Одакле си ти, дедо?

Ја сам из села, царевићу. Живи тамо код мене једна девојка, па буди добар,

сипај и њој мало чорбице у овај крчажић.

– А одакле ти, дедо, тај убрус

Извезла га је та девојка, коју сам нашао у јами.

Сами Царевић је већ по том везу препознао своју невесту. Одмах нареди да

се упрегну кола, дође к деди и угледа девојку:

– То је она, она права!

А женину ћерку посла да пасе свиње.

Чаробне гусле

Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код

њега три године, па једном рече млинару:

– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.

А мајстор му рече:

– Пара немам, ал' ћу ти дати гусле, па кад засвираш на њима, свакаква ћеш

чуда видети.

Узе момак гусле и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у

којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:

– Куда то журиш, млинару?

– Журим кући – одговори овај.

– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.

– Немам пара, али имам ове гусле; кад на њима засвирам, разна чуда се

појаве.

– Е па, засвирај онда.

Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се

зауставе.

– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!

Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе

млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:

– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали,

па смо му још поклонили и торбу злата.

Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:

– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.

Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате

млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га

у суд.

– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?

– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.

– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају.

Тебе треба обесити.

Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да

вешају млинара. А млинар моли:

– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својим гуслама,

јер више нећу за то имати прилике.

Разбојник тад повика:

– Не, не, немојте му дозволити да свира!

– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.

Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а

млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је

дао злато.

Тада млинара пустише, а разбојника обесише.

О мразу

Живео једном један сиромашан сељак; имао је пуно деце, па посеја много

проса, али не успе да га пожање – удари у јесен мраз и уништи просо,

сељаку не остаде ништа. Кад виде он да је просо уништено, дође жени, а

ова га запита:

– Куда си се то опремио?

– Идем – рече он – да тражим Мраза.

– А шта ће ти тај Мраз?

– Уништио ми је – рече муж – све просо.

– Па шта би сада учинио с Мразом?

– Задавио бих га – рече муж.

Изађе он пред Мраза, а овај му каже:

– Сељаче, ти ионако не можеш да ме задавиш. Него, боље узми ову торбу,

имаћеш до краја живота хлеба и соли из ње.

– А шта треба да радим с њом? – упита сељак Мраза.

– Кад дођеш кући, стави је на сто, и увек ћеш моћи да узимаш из ње све

што ти треба.

Сељак се много обрадова торби. Беше у њега брат богаташ, а деце није

имао. И ето, позва сељак свог богатог брата к себи на гозбу да се похвали

торбом.

Рече му тада богати брат:

– Даћу ти шест кошница и плуг, имаћеш чиме да ореш, а ти мени дај ту

торбу... ( А Мраз је рекао сељаку да торбу не даје никоме.)

Даде сиромашни сељак торбу.

Дође он следећег јутра свом богатом брату да узме шест кошница, а овај

му рече:

– Где си ти, брате, видео да у торби има хране ако у њу ништа не ставиш?

Задржа он торбу и не даде кошнице. Оде сиромах опет Мразу. Плаче и

жали се како му је брат узео торбу, и како му није дао кошнице. Рече Мраз:

– Ја сам ти говорио да торбу никоме не дајеш! Ево ти хлеб и комад

сланине. Нахрани добро децу и пусти их нек весело трче по улици, а теби

ево ове сребрне торбе. Кад дођеш кући обеси је на зид и позови тог свог

брата, па се мењајте торбама. Ти њему дај сребрну, а он теби нек да ону

прву.

Позва сељак брата у госте, а овај се обрадова кад виде ову другу, лепу и

сребрну торбу, па одмах пристаде да се мењају.

И променише се: даде сиромах сребрну торбу, а узе ону што храни.

Узео богаташ сребрну торбу, дошао кући и прича жени: узео сам, каже, од

брата још бољу торбу – сребрну. Трчи, зови капетана, попа и адвоката на

гозбу.

Хоће да прослави!

Дођоше му гости. Посади их он за сто, стави на сто торбу, људи гледају, а

он каже:

– Торбо, отвори се!...

А торба се отвори, па кад искочи из ње седам ђавола, па кад стадоше да

муче госте! ...

Требало је да богаташ викне: "Торбо, затвори се" а он стално понавља:

"Торбо, сакриј се!" Поразбијаше гости прозоре и разбежаше се својим

кућама.

О војнику и Аптеју

Одслужио војник двадесет пет година и крену кући. Ишао он тако, ишао, и

одједном му паде на памет: "Немам ни оца ни мајку, чиме ћу се похвалити

када цара нисам видео, а двадесет пет година сам га служио. Хајде да се

вратим и видим цара својим очима." Дође он до царевог дворца, а тамо

стоје стражари и не пуштају га.

– Куда си кренуо? – питају га.

– Па ето, служио сам војску двадесет пет година, а нисам видео цара очи у

очи. Шта ћу рећи кад се вратим кући? И ево, дошао сам...

Јавише то цару. Овај нареди да га пропусте.

Излази цар и пита:

– Зашто сам ти потребан, војниче?

– Ваше величанство, служио сам двадесет пет година, а ниједном нисам

видео господара. Чиме да се похвалим кад стигнем кући? И ево, дошао сам

да вас видим...

Поче цар да га испитује:

– Имаш ли оца и мајку?

– Немам – каже овај – никога.

– Онда остани у мојој служби; бићеш ловац. Ево ти двадесет пет рубаља,

стан и послуга; а ако будеш добар ловац, сваког месеца ћу ти још додавати.

Пође војник у лов и налови толико дивљачи да је једва донео. Цар му

додаде на плату још пет рубаља. Другог дана оде војник опет у лов, и не

само што целог дана није уловио никакву дивљач него ни на једног врапца

није наишао. Крену он назад из лова и угледа неку птицу како стоји на

једном брежуљку. Нанишани војник на њу, а птица га замоли:

– Ах, ловче-војниче, не убијај ме, боље ме узми живу.

Узе је он и однесе у своју собу. А цар шаље слугу по њега – да ли је много

дивљачи данас уловио?

– Нигде, ваше величанство, нисам ни врапца видео, а када сам ишао кући,

стоји птица. Ја нанишаним, а птица поче да ме моли: "Не убиј ме, ловче-

војниче, боље ме узми живу." И донео сам је у своју собу.

Пође цар да види. Отвори врата и погледа, а тамо седи таква лепотица да

се и сам цар задивио. Дошли цару разни краљеви, а он се хвали:

– Ето – каже – имам једног ловца који ће учинити све што од њега

затражите.

На то рече један краљ.

– Ја ћу да поставим један задатак вашем ловцу, и ако га изврши, онда је

делија, ако не успе – ево мог мача, оде му глава с плећа.

Позваше ловца војника, а онај краљ му рече:

– Дакле, чуј, делијо, иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао

шта...

Вратио се војник у своју собу, растужио се, не зна куд да иде и шта да

донесе. А она девојка га пита:

– Зашто си тако тужан, ловче војниче?

– Како да не будем тужан кад ми је краљ из туђинске земље дао задатак

који не могу да разумем!

– Какав задатак?

– Рекао је: "Иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао шта."

– То није посао, него послић, а касније ћеш имати и посао. Ево, узми ову

мараму, па кад изађеш у двориште, махни њом испред себе, дићи ћеш се

увис и полетећеш. Однеће те она на крај света, у десето царство. Кад

долетиш донде, видећеш густу шуму, а унаоколо нема ништа, само усред

шуме стоји висока зелена кућа без врата и прозора, а на крову један једини

димњак. Кад долетиш над кућу, баци мараму у димњак, марама ће

полетети доле, а ти за њом.

Изађе војник, махну марамом и полете чак у десето царство. А тамо, шума

густа и зелена, непроходна. Насред шуме – кућа с димњаком. Баци војник

мараму у димњак и сам се спусти за њом. Гледа он, а у кући сви зидови

златни – светлости нема, и нико се не види, и собе осветљава само злато. А

столови тек какви су! Драго камење, само блиста!

Пронађе војник једну постељу, завуче се под њу и покри

шињелом.Одједном зачује: лишће шуми и земља се тресе – лети Змај...

Змај се спушта, а на војнику шињел сам од себе скаче!

– Хеј – викну Змај – Аптеју!

– Шта желиш? – одазва се неко.

– Хоћу и јело и пиће, и да музика засвира, да се лула напуни и да девојке

песме певају...

Аптеј пљесну рукама – упалише се светиљке! Ту је јело и пиће... девојке

певају песме! ... Напио се Змај и најео, па викну:

– Аптеју, склони!

Змај одлете, Аптеј пљесну рукама – светиљке се угасише, све нестаде, и

опет је било као раније.

Војник је лежао и лежао, огладнео је тако да више није могао да издржи, па

помисли: "То се моја жена-чаробница љути на мене зато што сам хтео да је

убијем. Она ме је послала овамо да погинем." И он Узвикну од страха:

– Аптеју!

– Шта желиш, храбри војниче?

– Желим јело и пиће, и да лула буде напуњена. девојке да певају песме.

Аптеј пљесну рукама: ту су и јело и пиће – све што ти душа зажели!

Седе војник па рече:

– Хајде, седи и ти, Аптеју.

А Аптеја он и не види.

Рече Аптеј:

– Ето колико већ служим Змаја, и ниједном ме није позвао да седнем с

њим, а ти си ме позвао. Видим да си добар човек – хајде да побегнемо!

Пита га војник:

– Како ћемо да се извучемо из ове куће?

– Баци ти мараму што је имаш навише – излетећемо за њом.

Викну тада војник:

– Аптеју, склони!

Аптеј пљесну рукама и све ишчезе.

Баци војник мараму и полете. А Аптеја он још не види. Излетео војник у

поље, ишао, ишао, па зажелео нешто да поједе. Мисли он да Аптеја нема

поред њега. Сео, јадник, и уздише:

– Аох – ох! Е, да је ту сада Аптеј!

А овај се одмах одазва, ту, поред њега:

– Шта желиш, храбри војниче?

– Желим јела и пића, да музика свира и девојке певају песме!

И ту се, насред степе, подигоше шатори – јело и пиће, певају девојке...

разноразно цвеће... птице цвркућу...

Пролазио туда неки господин, путовао из једног града у други, па нареди

кочијашу да сврати коње до гостионице подигнуте у пољу.

А за то време војник се најео и напио, па викну:

– Аптеј, склони! – и све нестаде; види господин да нема никакве

гостионице, већ ту седи само један војник, па приђе и запита:

– Је ли – каже – војниче, је л' била овде гостионица?

– Била је – рече војник. Па онда викну: – Хеј, Аптеју, нек буде све као

малочас! – И све се опет створи.

А господин каже:

– Гледај, војниче, ја имам једну табакеру – градова, морнара... свега има у

њој...

А Аптеј гурка војника:

– Мењај се – каже – побећи ћу од њега!

Војник узе табакеру, отвори је – и створише се мора, градови, војска,

коњица... краја им нема!

Промени се војник с господином, па се растадоше. После неког времена

стиже Аптеј војника.

Вратио се војник кући. Цар разасла слуге по краљеве који су онда били код

њега у гостима. Сви се опет скупише, позваше војника и упиташе га:

– Дакле, шта је, јеси ли успео?

– Јесам.

– Е, па да видимо.

– Не, овде нећу ништа да показујем, него хајдемо на отворено поље па ћу

вам тамо показати.

Изађоше сви у поље, а војник викну:

– Хеј, Аптеју, хоћу да се овде створе куће лепше и трипут више него у

господара... И јело и пиће!

Аптеј пљесну трипут рукама и све се створи. Отвори војник табакеру –

створише се одједном мора...

Гледају цареви и краљеви – стоје они у води... па кад почеше да беже!

Онда цар похвали војника, ожени га оном девојком на коју је војник хтео

да пуца, и одреди га за свога наследника.

Тако они и дан данас живе, и данас је још војник тамо наследник.

Ову причу ми је испричао Петро Полтавец када смо се спуштали

сплавовима низ Дњепар.

Кирило Кожемјака

(Кожемјака – кожар)

Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева

живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку.

Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора

и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни

описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га

једном запита:

– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?

– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он

заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на

Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по

дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим

хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с

кожама. Само се, ето, њега бојим.

Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући,

докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног

голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву.

Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи

код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака.

Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене,

јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и

пазите да се не увреди због неке речи случајно речене. А ја ћу се довека

молити богу за њега и за вас." Написа она то, па привеза голубу под крило

и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до

кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и

угледаше голуба.

– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!

Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се:

"Сигурно ми је, проклетник, убио дете."

Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез

писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.

– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?

– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.

– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да

га молим?

Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше

ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено

застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и

гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један

од изасланика кину: "А-апћиха!"

Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он,

а изасланици му се клањају до појаса:

– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.

А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао

дванаест кожа.

Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их!

Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.

Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са

млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише,

толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па

посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле,

кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он

с њима па рече:

– Е, за вас ћу то учинити!

И оде кнезу.

– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!

Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој

беше добрих десет пуди, па пође Змају.

Пита га Змај:

– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?

– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, јудо погани!

И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати

Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га –

ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у

земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до

Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ

новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде

проклети јудо, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и

трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да

само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу.

Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме

потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују,

а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из

гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву

лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по

глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из

очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој

пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи.

А људи у звона звоне, свештеници службу служе, на брдима народ стоји

као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном,

Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти,

господе!"

А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез

просто није знао како да му захвали, како да га награди.

Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕГЕНДЕ

О Устиму Кармаљуку

(Устим Кармаљук – вођа сељачког устанка у Украјини (1787-1835).

Издајнички убијен 1835. године)

Пан код кога је Кармаљук био кмет страшно га омрзну и увек му даваше

најтежи посао; он је добро знао како велику снагу има тај човек.

Нареди једном пан Устиму да подиже и слаже његове снопове на највиши

стог. Кармаљук одби. Тада га пан ишиба. Од тог времена Кармаљук

постаде његов највећи непријатељ и отисну се у свет. Чу за њега и цар, па

зажеле да види какав је то човек. Али Кармаљук побеже, јер имађаше

такву моћ да је требало само да нацрта на зиду тамнице чамац, па је тим

чамцем, заједно са својим момцима, могао да изађе на слободу.

Богате панове је Кармаљук јако мрзео, пљачкао их је, па је све делио

сиромашнима, јер је и он сам некад био сиромах и у животу искусио доста

несреће и неправде.

– Још се сећам оних времена – причаше ми један сељак – када су о

Кармаљуку говорили: ено тамо је он то учинио, а овде – ово... Тако се

једном десио овакав случај. Ишао Кармаљук пољем, па угледа како је неки

сељак упрегао два млада вола и тера их да раде.

– Зашто мучиш тако младе животиње? – упита он сељака.

– А шта да радим – рече овај – кад немам чим да купим одрасле?

– Ево ти – рече Кармаљук – сто рубаља, па купи себи два одрасла вола.

Сељак захвали, па учини као што му је Кармаљук казао. А кад пан виде у

сељака тако добре волове, поче да га испитује где их је украо. Сељак рече

да му је неки човек дао сто рубаља и да је он за те паре купио волове. Пан

му не поверова и одузе му их.

Срете опет Кармаљук тог сељака (а Кармаљук беше невидљив) и запита га

шта је урадио с парама и зашто није купио волове, као што му је било

речено. Исприча сељак све како је било.

– Е па, ево ти још сто рубаља, а пану однеси ово писмо и реци да ћу му

доћи у госте. Ја сам Кармаљук.

Кад је пан то чуо, одмах скупи слуге и сељаке, и беше сигуран да

Кармаљук неће моћи да му се приближи. Али се љуто преварио! Кармаљук

дође, попе се на трем и рече сељацима – глас му сви чују, а њега самог не

виде – рече им, дакле, да могу да се разиђу јер пану више нису потребни.

Кармаљук беше праведан човек. Кажњавао је панове који су вређали и

исмевали сељаке. Сиромашни су га веома поштовали зато што им је давао

све што је узео од богаташа.

... Питали тако једног сељака: "А да ли се Кармаљук крио у овим

Медоборским шумама?" "Није се крио, а зашто би се и крио кад је он

Кармаљук?"

Кармаљук и зла пани

На једном пољском мајуру радила је сирота девојка, која не имађаше ни

оца ни мајке, нити икога свога. А на том мајуру беше газдарица једна

страшно опака пани. Девојка је чувала панске гуске, али никако да угоди

својој господарици – ова ју је стално мучила и тукла.

Једном, баш кад девојка беше потрчала за другим гускама, уби гавран у

пољу једно гушче. Дотера она гуске на мајур, а у рукама држи убијено

гушче, па исприча пани како је било: "Потрчах за другима, а гавран баш за

то време уби ово гушче." И плаче, јадна, сву је сузе облиле.

А пани стаде да виче, узе јој гушче из руку и поче да удара њим девојку по

глави. Сирота девојка се скоро обезнанила, толико плаче, а пани удара ли,

удара... Одједном, улази у двориште леп-прелеп пан на коњу и пита пани:

– Зашто бијете то дете?

– Зато је – каже пани – бијем што не чува моје добро.

– А-а, па кад је тако – каже господин – онда ћу је ја истући.

И скочи с коња, узе од пани мртво гушче, па трес њиме пани по лицу, трес

по лицу! Удари пани у вику, истрчаше слуге из одаја, а пан извади пиштољ

и нанишани на њих; моли пани за милост, а тај човек јој рече:

– Закуни се да више никога нећеш да бијеш.

– Јаој, нећу! – рече пани. – Кунем се светим Исусом.

– Пази – каза јој пан. – Ти си се Кармаљуку заклела, а погазиш ли заклетву,

неће ти помоћи ни Исус ни мати божја.

Скочи тада на коња и изгуби се.

Кармаљук и сурови спахија

Био једном један спахија – кротак-прекротак, миран-премиран, љубазан-

прељубазан. Сав је тако умиљат, само уздише, клања се, али сељаци су га

се бојали више од огња неумољивог, горе него куге и љутог помора, Ако

само неки јадник не изађе на време на рад, шаље спахија њему свог

економа, и овај одмах покупи од сиротог сељака четвртину свег иметка.

Задоцни ли сиромах и други пут, покупи му спахија половину; не покори

ли се сељак, спахија му све живо одузме... И колико су се само јада људи с

њим натрпели, колико је крвавих суза проливено, колико је сирочади

несрећне остало када су мајке због глади и болести на онај свет одлазиле!

И ето, оде једном тај спахија у цркву. Исповедио се и враћао запрегом

кући, кад зачу – виче неко иза њега кроз шуму. Окрете се пан и виде како

за њим трчи црквењак и виче му да причека. Заустави спахија коње, а

црквењак му објашњава: таква и таква је ствар, ваша милости, заборавио је

отац свештеник грехе које сте му исповедали, и послао мене, црквењака,

каже: да вас стигнем, да ми кажете своје грехе, јер отац мора да се моли не

би ли вам их бог опростио.

И спахија опет исприча:

– Исповедао сам се да би ми господ опростио моје тешке грехе што сам се

једном омрсио на свети петак, још сам једном, случајно, мојој мачкици

стао на реп , и још сам кочијашу, једном, рекао ружну реч...

– Аха – каза црквењак – је ли то све, ваша милости?

– Све – одговори спахија.

– А-а – рече црквењак – па ви сте, ваша милости, заборавили још један

мали грех... ваше богатство које сте на сузама сиротињским згртали. – Па

збаци црквењачку одећу, и спахија угледа пред собом Кармаљука.

Спахија поче да запомаже, а Кармаљук ухвати једну тополу и поче да је

савија. Како је јак био, сави тополу, затим пребаци конопац спахији око

врата, па му рече:

– Е, дигните се сад, ваша милости, до неба, а тамо ћете да искупите остатак

својих греха – па пусти тополу.

А ветар само звизну.

Кармаљук и сиромашна удовица

Дошао једном Кармаљук у млин. А у млину навала, донели људи жито,

гура се пуно света – Ускрс беше на прагу, па су сви хтели да намељу

брашна за ускршњи колач. Ко год дође гура се и провлачи до жрвња,

самеље жито и жури кући. Само једна сиромашна удовица – не беше у ње

ни снаге ни богатства – седи на својој врећици и горке сузе лије, јер не

може да приђе жрвњевима, не може да се прогура од богаташа. Мељу они

своје жито и њој се, јадници, подсмевају... А код куће јој дечица, гладни

сирочићи, маму узалуд чекају.

Приђе тада Кармаљук сиромашној жени, узе њену врећу и сасу жито да се

меље, а њој рече:

– Не плачите, тетка, богаташи као богаташи, срца немају...

Тек што то рече, а међу људима: "шу-шу, шу-шу".

– Како то – рекоше – млад и зелен, а старије и богате вређа! Богатство је –

кажу – од рада и од бога дошло, због богатства треба људе ценити.

Кармаљук на то ништа не одговори, а када је самлео жито сиромашној

удовици, помогао јој да стави врећу на раме и послао је кући, обрати се

осталима:

– Хајдемо-те у двориште, добри људи.

Изађоше сви у двориште, а Кармаљук их доведе до младе јабуке која баш

беше напупила, и рече им:

– Значи, ви кажете да је богатство од рада и од бога дошло?

– Тачно, тачно, баш то кажемо! – заграјаше сви.

Тада им Кармаљук показа пупољке из којих ће израсти лишће и оне из

којих ће израсти лестари што их народ зове "вуцима". Показа им те

пупољке и рече:

– Добри људи, дођите овамо кроз девет недеља.

Затим се поклони целом скупу и оде.

Прође девет недеља. Дођоше људи до оне јабуке и гледају, а на њој гране

једва живе, тако су жалосне и поцрнеле, чак ни пупољака нема да се

расцветају, а од стабала се уздижу лестари "вуци", тако јаки, бујни и

зелени, сок из њих само што не потече...

– Па ево – каже Кармаљук – добри људи, часни скупе, реците, зашто се

осушише ове гране?

– Зато – гракнуше сви углас – што су им гране "вуци" сав сок испиле...

– Такви су, ето – рече тада Кармаљук – богаташи и сиромаси, баш као они

пупољци које сте пре девет недеља видели: родили су се на истој јабуци

земљи, и у почетку као да су једнаки, а онда гране богаташи сав сок

испију, а сиромаси се суше и вену на стаблу... Па на чијој је, сад, страни

истина, добри људи? ...

И ћутаху људи, часни скуп, јер истина беше на Кармаљуковој страни.

О Олекси Довбушу

Довбуш Олекса – вођ сељачког устанка против пољских и

украјинских спаија у Западној Украјини. Издајнички убијен 1745.

године.

Како је Олекса отишао у одметнике

Живела два брата, Олекса и Иван. Старији, Иван, беше ожењен, и Олекса

живљаше заједно с њим. Али, ето, окомио се на њих некакав панспахија и

стално их је пљачкао. Приграби спахија једном од Ивана пар младих

бикова.

А Олекса тада рече:

– Причекај, пане, просипаш ти нашу крв, али ће доћи дан када ће и по

твојој пси да газе.

И одведе га та мисао далеко, далеко у планине. Ишао он, ишао, па срете у

једном кланцу старог, престарог деду, а тај деда се враћао од одметника.

Отвори деда длан и стави му под језик неку траву, па рече;

– Ратоваћеш ти, синко, тридесет и четири године, никакав метак те неће

хтети, а погинућеш улудо. Теби се неће ништа десити, али ћеш пролити

руску крв.

Тако је и било.

Олексина младост

Олекса је већ у деветој години служио код једног газде као надничар, и тај

газда га је много тукао.

Отишао он једном из пастирске колибе у планину, запалио ватру на

огњишту, сео поред ватре и плаче. Тако је неутешно и горко плакао да

просто није могло да се слуша.

Приђе му тада неки седи старчић, па га запита:

– Зашто плачеш, момче?

Одговори му Олекса:

– Газда ме бије. А старац му рече:

– Стани ми на врхове опанака.

Онда седи старчић дуну трипут на Олексу, па каза:

– Пођи, синко, па ишчупај сада ено ону јелу из земље.

А Олекса оде и ишчупа је. Дуну старац још трипут на њега, па му рече:

– Стави ту јелу на раме и носи је. И понесе је Олекса...

Рече му седи старчић:

– Кад твој газда дође к теби, ухвати се укоштац с њим.

И ево, дође газда Олекси, па му рече:

– Зашто ти, глупане, седиш и ништа не радиш?

Одговара му Олекса:

– А шта се то тебе тиче? Мислиш да те се ја бојим? Хајде, дођи да

опробамо снаге.

Разљути се газда и рече му:

– Будало једна, где ћеш ти са мном да се мериш?

Смеје се Олекса:

– Ти ме хватај испод мишке, а ја ћу те једним малим прстом ухватити

испод рамена.

Разбесне се газда, па стадоше да се бију – тресну га тада Олекса трипут о

земљу, и газда мораде да моли за милост.

У петнаестој години скупи Олекса момке, па пође да бије панове-спахије,

који су мучили сељаке. А кад још беше момак, одведоше га у војнике. И

тада цела војска пуцаше на њега, али су се меци одбијали од Олексе као од

гвоздене плоче. Пуцали су му и у уста, а он испљује метак као да је

коштица од трешње, и ништа.

Затим не хтеде више да служи ни војним старешинама ни цару, већ се

одметну и сакри у планине.

Довбуш – борац против неправде

Давно, када још бејах дечко, било је, причају, обавезно кулучење

спахијама. Сељаци су морали бесплатно да раде за панове од ране зоре до

ноћи, а ко би мало задоцнио и не би дошао на рад у саму зору, тај би добио

десет батина и још би морао да се попне на брежуљак висок око осам

метара и да оданде кукуриче.

Виче тако сељак до поднева, онда сиђе, добије још десет удараца, па опет

оде горе и кукуриче до вечери. А кад падне ноћ, одброје му још десет

батина.

Трпели сељаци, трпели такве поруге од панова, а онда се скупише и

кренуше да траже Довбуша, не би ли им он дао неки савет и помогао им у

несрећи. Тражили су га по шумама и гуштарама скоро читав месец дана, а

кад га нађоше, падоше пред њим на колена, скинуше капе и почеше да га

преклињу:

– Олекса, пријатељу, имамо злог, презлог пана, узми нас у заштиту.

Поразговара Довбуш с њима искрено и од срца па им онда рече:

– Вратите се кућама и не бојте се, доћи ћу к вама.

Скупи он своје момке, па пође том пану. А у пана кућа од камена, стубови,

гвоздена врата, не боји се он одметника. Стоји пан горе, крај прозора, и

нишани пушком на њих. Тад иступи Довбуш, стаде према пану, пружи

руку, па рече:

– Пуцај, можда ћеш ме и погодити.

Пан нанишани, опали, кад оно – слага пушка!

А треба рећи да су се код тог пана спремали да зидају коњушницу, и у

дворишту лежаху тесани храстови балвани, ланци, кланфе, шарке и

свакаква грађа.

Узеше одметници највећи балван, ставише га на таљиге, привезаше

ланцима и оставише му један крај слободан. Привукоше се ближе кући,

залетеше се, па кад грунуше балваном у врата, она се развалише, и

одметници упадоше у кућу. Дођоше у панову собу, па Довбуш онда рече:

– Е, пане, хоћеш ли још да бијеш људе и да их тераш да кукуричу?

А пан на колена:

– Смилуј ми се, пане Олекса, даћу ти све што хоћеш, само немој да ме

убијеш.

Заплашио Довбуш пана, па му онда казао:

– Изнеси одмах буренце златника.

Донео пан златнике из подрума. Сасуше одметници златнике у мешине и

кренуше даље. А Довбуш још рече пану:

– Пази, ако и даље будеш мучио људе, наћи ћу те ма куда да побегнеш, а

онда ћемо друкчије да поразговарамо.

Како је Довбуш проверавао своје момке

Прича се да је Довбуш, када би примао неког у своју дружину, прво

проверавао тог човека. Наређивао му је да стави руку на храстов пањ, а сам

је замахивао секиром као да хоће да му је одсече. Ко би трзао руку, тога би

отерао, а ко се није бојао за своју руку, тај би био примљен у дружину.

Како је Довбуш једном изнео храст на брдо

Прича се да је једном неки сељак возио тек оборени храст уз брдо, а

волови му стали, па никако да извуку дрво. Бије сељак из све снаге волове,

а они ни макац! Некако баш у то време пролазио туда Олекса Довбуш са

својим момцима, видео то, и обратио се сељаку:

– Хеј, стани, човече! Грех је мучити тако божијег створа. Ја ћу ти помоћи

да извучеш храст уз брдо.

И Олекса Довбуш узе дрво из саоница, пребаци га преко рамена, па га

изнесе на сам врх брда и ту га збаци, тако да се пола храста зари у земљу.

Таква то беше људина.

Довбушева награда

Спустио се једном Довбуш из планине у Љаховец, а баш у то време беше

он негде опљачкао неке спахије. Виде Довбуш како на реци Бистрици лови

рибу љаховачки сељак Васиљ Васиљук.

Приђе Довбуш Васиљу и запита га:

– Је л' то рибу ловиш?

– Рибу.

– Хоћеш ли да нас почастиш?

– Хоћу, зашто да нећу. Имам ја још код куће.

– Е, онда, хајдемо к теби на ручак.

И рибар Васиљ их све добро почасти рибом. А Довбуш му, кад пође,

захвали па га запита:

– Колико да ти платим за све ово? Овај одговори:

– Ништа.

Тада му Довбуш рече да подметне капу и напуни му је златницима. А

треба рећи да су капе у оно доба биле тако велике, да је пола буренцета

могло да стане у њих.

Када је Довбуш имао пара увек је давао сељацима.

О Запорошцима

Дођу, тако, Запорошци из Сече у Кијев, њих десет-двадесет, па почну да

банче и да се веселе. Накупују они буриће с катраном и проспу их по целој

пијаци. Покупују све земљане лонце, колико их год има на пијаци, и

поразбијају у комаде. Купе сву рибу коју нађу и разбацају је по целом

граду: "Једите". веле, "добри људи!"

А затим узјашу коње, на њима капе од црвене кадифе, кабанице им и плаве

и црвене, тек панталоне какве су им! Човек би дао гривну само да може да

им се диви неко време. Свирачи свирају, а они, подбочивши се, пролазе

поред семинарије, прави хетмани. само да станеш па да их гледаш! ... А

богослови би онда изашли на врата, гледали Запорошце и сузе лили. Па,

друге године, гле! – пола семинарије се нађе на Сечи!

А кад би неки Запорожац доживео дубоку старост, замолио би да му се

доделе паре из касе, па да би му дали његов део, нашло би му се у рукама и

по пет хиљада.

Напуни он тад појас златницима, покупи своје пријатеље – по тридесет, па

и четрдесет душа – и оде у Кијев да се опрости од света. Ту се они веселе

две недеље и такав пир приреде да се цео Кијев сјати да их види:

"Запорожац, Запорожац се опрашта са светом!" А кад пролазе улицом, цео

свет стоји на капијама и гледа их. Па тек како су обучени, као булке у

врту!

Коњи им као орлови, само играју под њима, а злато и сребро блистају на

сунцу, заслепе човеку очи кад их погледа. Ту су и бандуре и гусле, ту су и

песме и игре! Ето тако се Запорожац опрашта од света!

Провеселивши се тако две недеље, задививши цео Кијев, одлазе они у

Межигорски манастир. Неки иду, а неки до самог манастира играју с оним

што се опрашта.

Сед као седи голуб, сав у скупоценој кадифи, испред свих иде и ватрено

игра Запорожац. А за њим народа докле ти поглед допире! Сви на његов

рачун пију, сви се веселе, сви играју да се земља тресе!

А кад стигну до манастира, залупа Запорожац на капију.

Оданде читају:

– Ко си ти?

– Запорожац.

– Шта хоћеш?

– Да спасавам душу.

Капија се отвара, он улази унутра сам, а напољу остају његови пријатељи

са свирачима. А Запорожац, чим уђе у манастир, скида са себе појас и даје

га цркви, затим скида са себе кадифену кабаницу, облачи покајничку

монашку хаљину од кострети и почиње да спасава душу.

Див-камење

Причају стари људи да се некада, још у древна времена, сретоше два див

јунака; један беше на левој обали Дњепра, а други на овој, па стадоше да се

довикују преко реке.

Први викну:

– Уступи ми место, ја ћу се ту настанити са својим народом!

– Не – викну други – ја ћу се населити у овај крај, а ти одлази даље!

Викну тада див-јунак с десне обале:

– Кад је тако, хајде боље да одмеримо снаге, па ко победи, томе ће

припасти земља.

– Хајде – рече јунак с леве обале.

Одломише они од стене два камена исте тежине, стадоше на брда изнад

Дњепра, један с једне, а други с друге стране, и почеше да се надмећу.

Баци камен див јунак с леве стране и камен паде у воду близу обале. А овај

други хитну свој камен и овај долете, преко реке, на суву обалу.

Тада викну јунак с леве обале:

– Кад је тако, ја идем даље, а ти се насељавај на ову земљу. – И пође див-

јунак даље, онај други насели свој народ на обе стране реке. А на оном

камену што паде на обалу и дан-данас стоји траг на месту где га је јунак

држао рукама – остали су трагови руку, виде се и прсти и дланови.

Кијевска златна капија

Кад беше зла година, дође Татарин из туђинске земље, и ево, већ удара на

Вишгород, па се и Кијеву приближава. А у Кијеву живљаше витез

Михајлик; попе се он на кулу, па пусти стрелу из лука, паде стрела

Татарину право у чанак. А овај беше сео за сто да руча, и тек што се

помолио и спремио да једе, кад му се стрела заби у месо у чанак.

– Е – каза он – има овде неки моћан витез! Предајте ми га – рече

Кијевљанима – предајте ми тог витеза, па ћу се онда повући!

А Кијевљани, они богатији, шу-шу, шу-шу, договарају се потајно:

– Па шта, предаћемо га...

Михајлик ће им на то:

– Кад хоћете да ме издате, онда вам је ово последњи пут што видите

Златну капију! – Па скочи на коња, окрете им се и рече:

– Кијевљани, Кијевљани, погани пански скупе! Да нисте Михајлика

издали, све док је сунца не би непријатељи Кијев заузели.

И подиже Михајлик копљем капију, као вилама сноп зреле пшенице, па

одјаха у Цариград кроз тарску војску, а Татари га не виде. Када је

Михајлик скинуо Златну капију, Татари упадоше у Кијев и кренуше

напред, рушећи и палећи све пред собом.

А витез Михајлик и данас живи у Цариграду: пред њим чаша воде и

просфора, то је све што он једе. И Златна капија стоји у Цариграду. Али

доћи ће време, кажу, вратиће се Михајлик у Кијев и поставиће капију на

њено место.

А када неко од људи прође поред ње и каже:

– О Златна, Златна капијо! Стајаћеш опет где си стајала и раније! – злато на

њој заблиста. А ако не каже тако, или помисли: "Не, нећеш више видети

Кијев!" – злато истог часа потамни.

СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА

Пан и његов управник

Био још за време кметства један пан који је живео сам, неожењен, значи, а

таква тврдица, да бог сачува!...

Имао он управника имања, а управник право псето, наравно, нико га није

волео – то јест, људи га нису волели, а тај пан га је обожавао. Зато што је,

кажем, био страшан циција, каква се још није родила, и управник је то

добро знао, а како и да не зна? Сви су то знали! Радио је тај управник, на

пример, овако: пошаље га пан да му нешто купи, он плати злот, или колико

то већ кошта, и свакоме је јасно да то кошта злот, и сам пан то види, а

управник му враћа још две-три копејке кусура – и такав је био у свему. О

себи не води рачуна, само пану угађа – јасно је да му је већ тада нешто

било на уму. Е, па лепо, прошло је тако можда петнаест година, можда и

више, а управник стално угађа, стално угађа, пан га све више воли, све

више му верује; дошло је, најзад, до тога да му је пан цело своје имање

предао у руке, све му је поверио.

И, ето, дошао једном управник к пану: тако и тако – каже му он – то сам

урадио тако, с овим сам, каже, поступио овако. А пан се топи од

задовољства, толико му је пријатно да све то слуша. Саслушао он

управника, па му каже:

– Знаш шта, Иване или Петре? – како га је већ звао. – Ти си ми највернији

и најближи човек, јер ја родбине немам, а од познаника не треба очекивати

никаквог добра. Људи мисле само на себе. А ти си ми од свих најближи, и

ја више до краја живота нећу да се растајем од тебе, па желим сада да ти

мном и чај пијеш и ручаш.

А управник му се дубоко клања.

– Захваљујем – каже – за вашу велику милост. Само, хвала, не могу ни чај

да пијем ни да ручам.

– Зашто? – пита пан.

– Ја не једем – каже управник – и не пијем од рођења.

Зачуди се пан, не може да поверује. А управник остаје при своме: "Не

једем и не пијем од рођења!"

Прође неко време, хтеде пан да се распита код људи о управнику како би

био сигуран да овај не лаже, али је знао да му ипак нико неће рећи истину.

Покушао је да не испушта управника из вида дан-два, али овом то ништа

није сметало: не једе, не пије, а стално ради и труди се. Поверовао му пан.

– Како можеш тако да живиш? – запита он једном управника. – Па тако

човек може и да умре.

– Зашто да умре? – каже му управник. – Ја знам једну такву мајсторију

помоћу које свако може да се одвикне од јела и пића.

– Истина? – обрадова се пан. – Па научи онда и мене, ако можеш. Јер, кад

само мислим колико одлази на ту храну! Скоро рубља на дан, а неки пут,

кад наиђу гости, без три не можеш да прођеш.

– Што да не – рече управник – са највећим задовољством, само ако желите.

– Та, молим те, како да не желим! – рече пан. – Кад ћеш да ме одучиш? –

пита.

– У свако доба – рече управник – можемо већ сутра да почнемо.

Сачекаше они сутрашњи дан, упреже управник чезе, узе један конопац и

позва пана.

– А како ћеш да ме одвикнеш? – пита пан.

- Дакле, ево овако – поче управник и повезе се с паном у чезама.

А тамо, три-четири врсте даље, била је, знате, једна јама, и то тако дубока

да јој се није видело дно, и човек никако не би могао да се извуче из ње без

нечије помоћи. Ето, довезоше се они до те јаме.

– Поседите – рече управник – једно три-четири дана у овој јами, па више

никада нећете зажелети да једете.

Радује се пан што не мање да троши, па нареди управнику да га што пре

спусти доле. – А ако неко упита: "Где је пан?" реци – каже – да је

отпутовао у Кијев или куд било.

Спустио управник пана конопцем у јаму и пошао кући. Другог дана увече,

ето ти њега до јаме.

– Како је, пане, јесте ли гладни? – пита он

– Јесам, брате – одговара пан.

– Ако, пане, тако је увек у почетку – објасни овај мирно и оде кући.

Другог дана опет дође управник.

– Како је, пане, јесте ли гладни?

– Јесам, брате, много – одговори му већ разљућени пан.

– Ако, ако, пане – рече управник и опет оде.

Дође он трећег дана.

– Како је, пане, јесте ли гладни?

– Јесам – виче пан – извлачи ме брзо одавде?

– Само мирно, пане, само мирно, још овај дан ће бити тешко, а после ће

вам већ бити свеједно, видећете! – И оде кући без пана.

Прошла су још два дана, и тек трећег дође управник:

– Како је, пане, јесте ли гладни?

– Јесам – једва изговори пан.

– Још мало па уопште више нећете бити – рече управник па оде.

Прођоше после тога још три дана. Управник опет дође.

– Дакле, пане, јесте ли гладни?

А пан већ не може ни речи да каже, само одмахује руком – пусти, каже,

или тако нешто.

Упрегао, онда, лепо управник коња и дошао ноћу по пана. Довезао га кући,

ставио у постељу, послао писма пановим познаницима, таква и таква ствар,

каже: "Допутовао пан из Кијева јако болестан, дођите да се опростите с

њим."

Скупили се панови, гледају пана, постављају му питања, а њему је већ све

свеједно, једва дише.

– Шта је то с вама? – питају га.

А пан само показује руком на управника. Запиташе управника:

– Причај нам о њему, ти све знаш.

А управник само јеца и брише очи.

– Не знам, уопште – каже – шта је то с њим, јадником.

Пан, међутим, стално показује прстом на њега. Панови баш ништа не

разумеју. Одједном један од њих примети неке хартије на столу и поче да

их чита осталима, а у њима пише да се све покретно и непокретно оставља

управнику. Сви панови су знали да је управник био такав какав не би био

ни најрођенији, па стадоше да умирују пана:

– Све ће бити како ви желите, не брините ништа! А пан лежи, па опет

показује прстом на управника. Панови опет понављају:

– Не брините, не брините: све ће бити како ви желите, све!

Одлежа пан један дан, па даде богу душу. Плаче управник, сахрањује пана

и чашћава све панове који су се скупили. А панови више нису избегавали

управника зато што је сељак, јер је сада постао пан као што су и они, а

можда још и богатији.

Ето, тако је то било.

Разбојник

Био једном један разбојник који је дванаест година лутао по свету, тражећи

попа који би му одредио покајање за учињене грехе. И сваког попа који то

није хтео да учини разбојник би убио. Тако је за дванаест година убио

дванаест попова.

Дође он тринаестоме, па му се похвали колико је попова убио, а овај се

уплаши и рече му:

– Одредићу ти покајање. Иди – рече – у моју башту, тамо расте јабука са

седам изданака. Одсеци је, исцепај дрво на ситне комаде, запали их и стави

над ватру руке до лаката и ноге до колена.

Разбојник учини као што је речено, и изгореше му руке и ноге. Онда му

поп донесе бакарну ведрицу и каза:

– Ево ти и доноси дванаест година воду у овој ведрици, па заливај јабуку

док не израсте и роди.

Пузио је разбојник дванаест година четвороношке, носио воду и заливао

јабуку. После дванаест година израстоше му руке и ноге.

Дође разбојник попу и исприча му како је јабука тако родила да је чак

морао да јој подупре гране. рече му тада поп:

– Сада иди и стреси је дванаест пута да све јабуке попадају. Онда ће ти

бити опроштени сви греси.

Протресао разбојник јабуку дванаест пута, све јабуке опадоше, само су две

остале.

Запита тад разбојник попа:

– Шта то значи – све су јабуке опале, а две остадоше?

Поп му објасни:

– То су греси твог оца и твоје мајке. Да би их окајао, најми се код мене да

пасеш овце.

Разбојник пристаде.

Пролазио он тако једном поред гробља, па угледа – иде неки човек са

штапом и удара њим по гробовима.

– Дижите се – говори он – пасји синови, и одлазите на кулук!

Разбојник му приђе, па га запита:

– Шта ти то овде радиш?

А овај му не одговара. Удари га тада разбојник пастирским штапом по

глави и уби. Потера онда попу овце и исприча му да је убио човека.

– Кога? – пита поп.

Ишао је тај човек гробљем и ударао штапом по гробовима говорећи:

"Дижите се, пасји синови, и одлазите на кулук!"

– Е – рече поп – сада си окајао све своје грехе и постао безгрешан, јер си

убио човека кога ни земља неће да прими: он је био управник спахијиног

имања и толико је вређао и мучио људе да на свету, сигурно, није било

грешнијег од њега.

И пусти поп разбојника.

Пан Кањовски и баба Зозуља

(Зозуља – кукавица. У украјинској народној поезији Зозуља је име од

милоште, које се даје жени, а нарочито мајци.)

Беше то једне јесени – отишла старица Зозуља у шуму да бере печурке.

Набрала их она, или је тек почела да их бере, погледала лево и десно – кад

тамо, иде пан Кањовски с пушком на рамену, а поред њега трче пси. А

старица – како је стајала, тако се и укочила у месту, ни да мрдне. Јер, кад

год би пан Кањовски неког самог срео, увек би му нешто гадно учинио;

зато су се сви бојали да се сретну с њим.

Стоји тако она и сва се тресе као у грозници.

– А шта ти то, бакице, овде радиш? – пита је пан.

– П... ппеч ... урке скупљам, п ... пане – једва изговори она.

– А како се зовеш?

– Зозуља, па ... пане.

– А-а, значи ти си кукавица, а ја баш њу и тражим, Па, добро, попни се на

дрво и запевај као кукавица.

– Али, ја сам стара, не могу ја, пане, да се попнем – рече старица кроз сузе.

– Пењи се, кукавице, ја ћу ти помоћи.

Поче старица да се вере уз дрво, а он јој бичем помаже. Попела се она на

дрво, стала на грану и сва се тресе.

– Почињи да кукаш! – виче пан.

– Куку! Куку! – закукала стара.

А пан брзо нанишани и – трас! ... Скотрља се Зозуља с дрвета... Уби је

проклети ђаволов син! Приђе пан ближе старици, погледа је, насмеја се и

одјаха даље...

Како је пан Кањовски учио људе да пролазе кроз капију

Нареди једном пан Кањовски да се намести капија насред пустог поља, а

поред ње постави неколико слугу с бичевима. Мотре слуге: иде тако неко

право преко поља и мисли: "Шта се мене тиче што стоји нека капија тамо

где пута нема?" А слуге тад подвикну:

– Сто-ој!

Зауставља се јадник, види да су то спахијске слуге, а њих већ ето крај њега:

– Ах, ти, такав и такав, куда идеш? Зар не видиш да је наш јасно велможни

пан поставио капију? Шта мислиш, зашто је он то учинио? Зашто се

истрошио на то? Зато да такве будале као што си ти не пролазе онуда где

им падне на ум, него онуда где је ред!

И свлаче јадника с коња, полажу га насред поља, одбројавају му двадесет

пет и још му понављају:

– То је да други пут знаш да се пролази кроз капију.

Ђавоља виолина

У древна времена, још у доба кметства, живео један сељак по имену Иван.

Наредио му пан да дође на кулук, али Иван не хтеде да ради за пана,

остави посао и пође куда га очи воде. Стиже он тако до једне ненастањене

куће која је лежала у пољу близу села. Леже ту Иван да преспава, и заспа

чврстим, чврстим сном. Око поноћи дођоше у ту кућу ђаволи. Довукли су

са собом некаквог свирача и наредили му да свира, а они сами почели да

играју. Свирач је свирао и свирао, па се најзад уморио. Не хтеде више да

свира и рече:

– Нека вам свира онај што се излежава на пећи!

А то беше Иван. Он се већ одавно пробудио и гледао је, ни жив ни мртав,

како ђаволи играју. Када чу шта је свирач рекао, он се одазва:

– Али ја уопште не знам да свирам, оканите ме се!

А ђаволи га тако сколише, боже ме сачувај! Рекоше му:

– Не бој се! Иако не знаш да свираш, узми гудало и повлачи њиме –

виолина ће сама да засвира.

Хтео-не хтео, узе Иван гудало и виолину, поче да превлачи гудалом, а

виолина засвира и ђаволи наставише да играју.

Играли они тако, играли, и тек кад петлови залупаше крилима, рекоше

ђаволи Ивану:

– Доста си свирао, Иване! А зато што си нас данас тако развеселио,

поклањамо ти ову удицу. Треба само да замахнеш њом, и свака птица из

ваздуха ће ти одмах слетети у руке. Поред тога, узми и ову виолину.

Тек што су то казали, запеваше петли – и ђаволи у трену нестадоше. А

Иван преспава ноћ у тој кући и пође даље својим путем.

Идући тако, срете он неког пана који не хтеде да му се склони с пута. Виче

пан из кола на њега, а Иван му одговара:

– Не дирај ме, пане, ти и не знаш каквом ја силом владам.

– Каквом то силом ти владаш?

– Само погледај – лети орао високо-високо, а ја ћу овог часа да га оборим.

Извади Иван своју удицу, замахну једном њоме, а орао му се истог

тренутка спусти у руке. Кад пан то виде, само се прекрсти и склони му се с

пута.

Пође тада Иван својој кући. Пан га опет тера на кулук, да плеви и загрће

кукуруз.

– У реду – рече Иван – доћи ћу.

Изашао Иван заједно с другима у поље, мало су радили, па им Иван онда

рече:

– Станите, хајде да се мало одморимо.

Узе он своју виолину па засвира, а сви се дадоше у игру. Играју по пољу,

скачу, сав кукуруз изгазише.

Наиђе пан, па запита:

– Шта је то? Зашто играте?

А Иван му одговори:

– Ето, ја мало посвирао на виолини, а људи мало поиграли.

Разбесне се пан па полете на Ивана, а овај зграби виолину, па кад засвира,

пан само поче да игра. Игра, игра, већ и "у помоћ!" виче, толико се

изморио. А Иван свира ли, свира, брига њега за пана! Играо је пан све

дотле док није обећао Ивану да ће га сасвим ослободити кулучења, дати му

земљу, стоку, пчеле и све што је потребно за домаћинство. Тако је ђавоља

виолина помогла Ивану.

Како су вуци појели пана

Путовао једном богати пан у четворопрегу. Када је стигао у шуму,

зауставише га четири вука и повикаше му:

– Хоћемо да поједемо тебе и пар твојих коња.

А пан одговори:

– Даћу вам да поједете сва четири коња, само ме оставите у животу.

– А, не! Тебе ћемо појести макар све коње оставили у животу!

– Јаој, велможни панови, много вас молим. поклоните ми овог пута живот,

а ја вам обећавам да ћу вас хранити, доносићу вам једног дана коња, другог

дана вола, трећег дана краву, а четвртог магарца, и стално тако...

– Добро, овог пута ти поклањамо живот, али пази, то је последњи пут. Ако

нас превариш, доћи ћемо ти у кућу и појешћемо те!

– Добро – рече пан – ако вас преварим, онда ме поједите.

Врати се он кући и нареди да се у шуми приреди велика хајка на вукове.

Изјахао пан у велики лов, почео да подврискуje, виче и пуца, а она четири

вука за то време упадоше у паново задње двориште, прикрадоше се

кравама, па, рецимо, и воловима, али не уђоше сви одједном у стају, већ

одлучише да иду један по један. Ускочи прво један вук у стају и рече волу:

– Сада ћу те појести!

А во му одговори:

– Имаш ли ти уговор да можеш да ме поједеш?

Каже му вук:

– Разуме се да имам. Ми смо се споразумели с твојим паном да можемо да

те поједемо.

Одговара му во:

– Е, па, иди, доведи пана овамо. Ако он дозволи, онда ме поједи.

Окрете се вук да пође по пана, а во га распори роговима и уби. Стадоше

она три вука да завијају, кад ето и пана.

– Е, пане, сада ћемо те појести: преварио си нас, и то ти је било последњи

пут, више нећеш варати.

А пан извади карабин и рече им:

– Ви мислите да сте ме и сада срели као онда у шуми? А, не, сада ћу ја вас

да убијем!

Рече то пан па опали и уби једног вука, а она друга два, један с једне а

други с друге стране, зграбише пана и растргоше га. Када су га појели, каза

један вук другоме:

– Сада он више никога неће моћи да вара!

Пан и сиромахова ћерка

Био једном један пан кога је био глас да је врло паметан. "Хајде", помисли

једном он, "да испитам да ли су и моји сељаци тако паметни и промућурни

као ја?" Позва он к себи двојицу – једног сиромашног, другог богатог – па

им рече:

– Хајде, одоговорите ми: шта је најбрже, најслађе и најмекше на свету?

Идите својим кућама и размислите, па сутра дођите с одговором. А који не

учини као што сам казао, тај ће три дана висити обешен за ноге.

Сагнуше главе сељаци и разиђоше се кућама. Богати дође својој кући и

одмах смисли: "Бржи од свега је мој коњ Васка, најслађи је мед из мојих

кошница, а најмекше – перине."

А сиромах је мислио, мислио, па се заплакао. Како и не би! – три дана ће

да виси наглавце. Видела ћерка како јој отац плаче, па га запита:

– Зашто сте се, оче, тако растужили?

– Ето, ћерко, зададе ми зли пан загонетку, па разбијам главу, разбијам, и

ништа не могу да смислим. – И исприча ћерци шта је пан тражио од њега.

Саслушала га ћерка па му каже:

– Зар вреди плакати због тога, оче? Идите пану и реците му да је од свега

бржа мисао, да је најслађи сан, а најмекша песница, јер на чему год човек

спавао увек ставља песницу под главу.

Другог дана дођоше сељаци пану.

– Дакле – рече овај – јесте ли одгонетнули?

Ту богаташ скочи први.

– Како да нисмо, пане! – И исприча оно што је јуче смислио.

– Будало! – рече му пан. – Само да ниси богат, три дана би висио. А да

чујем тебе!

Исприча и сиромах. Зачудио се пан.

– Када си тако промућуран, ево ти овај лонац, па ми га закрпи.

Обори сиромах главу и оде.

Опет ћерка примети очеву тугу, па га запита:

– Зашто сте, оче, тужни, невесели?

Таква и таква ствар, каже овај, даде ми пан овај лонац да га закрпим.

А ћерка се само насмеја:

– Не тугујте, оче. Идите и реците пану да преокрене лонац на другу страну,

па нек га онда да на крпљење.

Обрадова се сиромах и пожури пану. Ето, мисли, ослободих се беде.

Дочека га пан, а сиромах му исприча и ово. Поскочи пан од изненађења, па

пита сиромаха:

– Ко си ти, у ствари, када си тако промућуран?

– То је моја ћерка, пане, а не ја.

– Ћерка? А! Е, кад је већ тако мудра, нека ми дође овако у посету: нека

дојаше и не дојаше, нека дође и гола и обучена, и с поклоном и без

поклона.

"Јао, јао!" помисли уплашени сиромах. "Сада смо настрадали!" И исприча

све ћерци.

А ова није дуго размишљала; умота се у рибарску мрежу, понесе са собом

зеца и голуба, а она сама узјаха овна.

Угледа је пан кроз прозор и само пљесну рукама - и обучена је и није, и

јаше и не јаше. Изађе он на балкон и напујда псе на њу.

Али се сиромахова ћерка није збунила. Пусти одмах зеца, а пси за њим.

Затим потури пану под нос голуба. Тек што пан пружи руку да узме

голуба-голуб одлете!

И би пану криво: тако проста сељанка, а да буде мудрија од њега! Одлучи

он да је обеси. Привеза омчу за суву грану, па рече:

– Реци своју последњу жељу, јер ћеш сада умрети.

– Желим, пане, да боље привежете конопац, јер би, не дај боже, могао да се

прекине и да се не угушим одмах. Окачите се ви, пане, ако вас издржи,

значи да је добро привезан.

"Тачно", мисли пан, "то ме ништа не кошта, испунићу жени последњу

жељу пред смрт и неће бити греха на мојој души!" Па гурну главу у омчу.

Тад девојка шчепа конопац и повуче га. А пан само исплази језик.

Ето како беше мудра сиромахова ћерка.

Пански перчин

– Сељаче, побој се бога, спаси ме! – викаше, давећи се, зли пан.

Угледа га сељак с обале, размисли мало, па рече:

– Како да вас спасавам, пане, када треба да вас вучем за косу, а ви сте наш

пан?

– Вуци како хоћеш, само ме спаси смрти. Мисли сељак, мисли, а ту се

стрчало још много људи, па говоре:

– Та зар се може пан вући за перчин? Какав ће он да буде пан ако сељак

стане да га вуче за косу!

– Ехеј – јави се неко – то се не пристоји, пански перчин није за то; само је

сељачки перчин за то да га панови вуку како хоће и где хоће!

Тако су људи размишљали, погађали се и на обали водили разговоре о

томе шта да учине. А пан је запомагао:

– Спасавајте, ко у бога верује! – Викао је, па се удавио.

Два лопова, пан и поп

Пођоше два лопова да краду коње од пана. А пан је имао тако зле псе да

лопови никако нису могли да приђу коњушници. Досетише се они да се

обмотају сламом и завежу – па да се тако котрљају по дворишту.

Докотрљаше се лопови до корита, налише у њега вотке, и замешаше

мекиње; пси се најели, напили, па заспали. Лопови тада покупише коње, па

тек један од њих:

– Идем да украдем још и паре од пана.

А тај пан је волео да слуша бајке: пробуди се он, тако, ноћу, а слуга онда

мора нешто да му прича. Баш те ноћи слуга се некуд изгуби чим је пан

заспао. Извади лопов тада прозор, увуче се у одају, али никако да пронађе

паре. Пан се баш тада пробуди, па мислећи од лопова да је слуга, рече:

– Хајде, испричај ми бајку.

А овај поче:

– Био једном један пан па имао слугу, ето као што сам, на пример, ја. А тај

слуга није знао где стоји панов новац, ето, тако, као код вас...

– А зар ти не знаш?

– Не знам, пане.

– Па, ено тамо, код оне златне сабље. – Рече то и опет заспа.

А лопов зграби и новац и златну сабљу, па побеже.

Поделише лопови паре, а око сабље настаде свађа. ...

– Стани – каже онај који је украо сабљу. – Отићи ћу до пана и питаћу га

коме он треба да припадне.

Увуче се лопов опет у одају, а пан се баш у том часу пробуди:

– Хајде, причај ми бајку!

– Ево, овако – стаде лопов да везе – украдоше једном лопови од пана паре

и златну сабљу. Новац поделише, а због сабље се посвађаше; па, ето, шта

ви мислите, коме треба да припадне?

– Па ономе – каже пан – који ју је украо. – То рече, па заспа.

Врати се лопов свом другу.

– Казао је пан – рече – да је сабља онога који ју је украо.

Поделише се они и одоше.

А кад ујутру пан виде шта је учинио због тих бајки, оде и пожали се попу.

Поп исмеја пана, а овај се разљути и разгласи:

– Ко успе да превари попа тако да му се сви смеју, добиће од мене велике

паре.

Јавише се она два лопова. Пан им даде паре. А њих двојица се преобукоше

у калуђере, напунише две велике вреће раковима и воштаним свећама, па

дођоше ноћу у црквену порту.

Прилепише тада за сваког рака по једну свећу и пустише их напоље из

врећа. Пустише све ракове, а онда стадоше да вичу под поповим прозором:

– Дижите се, оче, бог вас к себи зове!

Види поп шта се дешава у порти – свуда горе свеће! Брзо се обуче и изађе.

А лопови ће му рећи:

– Ви – кажу – не можете да се дигнете у небо, него се увуците у ову врећу,

а ми ћемо да је обесимо о мотку, мотку ћемо ставити на рамена, па ћемо да

узлетимо и вас да понесемо.

Поп без размишљања – право у врећу! Лопови врећу везаше, понеше је,

обесише на црквена врата па још ставише натпис: "Нека сваки прави

хришћанин који овуда прође удари по овој врећи."

И ето, ко год прође прочита, па одмах попа – тррас! И пан је прошао,

прочитао, па и он за штап... Тако је поп добио батине, а затим, кад

развезаше врећу! ...

Отада се поп више није смејао пану.

Зечја сланина

Путовао једном пан са својим кочијашем Иваном. Возили су се ћутке,

почео пан да се досађује. Науми он да поразговара. Утом искочи однекуд

зец. И пан поведе разговор о зечевима.

– Ето, у мојој шуми живе зечеви, само не овако мали као овај што је

протрчао, него велики. Ја сам их донео из страних земаља за приплод.

Кренух једном ја у лов, поведох са собом десетак хајкача. Сатераше они

зечеве к мени, а ја само – трас, трас! Побио сам их тако једно тридесетак. А

убио сам једног великог као ован! Па кад сам га одрао, а на њему преко

пола пуда сланине. Такве ја зечеве имам.

Слушао кочијаш, слушао, па ће тек рећи:

– Ђи-и! дорати, још мало па ће онај мост који се руши под лажовима.

Чуо то пан, па рече:

– Видиш, Иване, каквих има зечева. Истина, на њему није било баш пола

пуда сланине, али је десетак фунти сигурно било.

– Разуме се, зец ко зец – рече Иван.

Возе се тако они даље, а пан ће опет Ивану:

– Шта је, Иване, хоће ли скоро онај мостић о коме си говорио?

– Па већ је близу, пане – одговара Иван.

– И ето, знаш ли, Иване – наставља пан – на том зецу, у ствари, није било

ни десет фунти сланине, тако, три четири можда, не више.

– Та мени је свеједно – каже Иван – нек буде и тако.

Возили се још мало, пан се врпољио, врпољио на свом седишту, па ће опет:

– А је л' близу, Иване, тај мост?

– Близу је, пане, тек што није; само да се спустимо у удолицу.

– Хм – рече он – а знаш, Иване, на том зецу уопште и није било сланине, па

знаш и сам, откуд на зецу сланина!

– Па разуме се – рече Иван – зец ко зец. Спустише се у удолицу, а пан

пита:

– Па где је, Иване, мост о коме си причао?

– Он се, пане – одговори Иван – истопио као и та зечја сланина о којој сте

причали.

Побожна Хроска

Значи, ви сте из Кијева? Е, онда ћу да вам испричам о кијевским чудима

која је, још у древна времена, видела тетка Хроска.

Живела је та Хроска у нашем селу и била је ужасно побожна. Беше јој

педесет година, а можда и више. И ето, обично би се она уочи жетве

спремала у Кијев да обиђе света места. Заређа тада Хроска по целом селу,

не пропусти ниједно домаћинство. Чим уђе у нечију кућу, одмах стане да

мољака: "Приложите нешто, приложите, идем у света места на поклоњење,

и за вас ћу се помолити." И гле! – овај да пет рубаља, други десет, па чак и

двадесет. Обиђе тако Хроска цело село, и у џепу јој се нађе и по шест

стотина рубаља. Дакле, може да се креће у Кијев.

А да ли је стизала до Кијева или није, враг ће знати! Можда је одлазила

само до Црвеног светионика (оног тамо, с друге стране Дњепра); истина,

онда се још није звао Црвени, и био је онда само манастир. Манастир с

моштима, или без њих, то нећу знати да вам кажем, јер никада нисам био

побожан и на таква места нисам одлазио. Трајао би тај Хроскин пут око

месец и по дана. А онда се враћала у село натоварена торбама и кесама.

Торба пуна иконица разних светаца а у кеси сами крстићи – и сребрни, и

бакарни, свакакви.

Кад чују у селу да се Хроска вратила, сви се сјате око ње (они што су

приложили), а она им свима дели:

– Колико сте ви дали? Пет? Онда, ево вам света Варвара и бакарни крстић.

Обесите га око врата и носите на здравље, а господу богу за славу.

– Ви дадосте десет? Ево за вас свети Пантелејмон и сребрни крстић.

– А ко је дао двадесет? Дођите овамо, ево вам велики сребрни крст и

Николај Чудотворац. Помолила сам се за покој душе свих ваших, а и за

здравље сам дала.

Ето, таквим иконицама и крстићима залуди она људима главе, а они

задовољни, као да их је бог благословио. А сама Хроска заради по шесто

рубљица. Па приреди, онда, пред задушнице весеље, позове оне који су јој

дали паре и стане да прича, уз чашицу, свакакве измишљотине о Кијеву.

– Е, браћо, да испијемо још по једну, па да вам причам о Кијеву.

Они сви само зину, а она, онако поднапита, почиње:

– А колико је тих светаца у Кијеву, боже помилуј! Па играју и свашта

изводе... А на највишој звонари стоји плећати светац, и да знате колика су

му само уста! Човека ухвати страх кад погледа. И тако јако дише да кад

дахне ваздух: "Ху-ху" – задува ветар на све стране. Тако нам, православни,

долази ветар.

Један од њених гостију слушао, слушао, па запита:

– Па, да претпоставимо, ја се слажем да то он прави ветар, али кад је тихо

и нема ветра, је л' он сасвим престане да дише, или како?

А Хроска се не да:

– Зашто би престајао да дише? Према њему, ето, као што си ти према мени,

стоји други светац, тако рукат да кад стегне песнице човека страх ухвати

Па кад треба да буде мирно, без ветра, а онај плећати хоће да дахне ваздух,

други светац му брже стрпа обе песнице у уста. Па тако онда нема ветра.

Ксендс у воловској кожи

(Ксендс - католички свештеник у Пољској)

Умрло једном сиромашку дете – а беше то у Украјини – па сељак не

имађаше чиме да плати ксендса. Дође он к њему:

– Сахраните ми, велечасни, дете.

Каже му ксендс:

– Плати.

– Немам чим.

– Онда иди па га сам сахрањуј!

Оде сиромах на гробље да ископа гроб, па нађе У земљи ковчежић с

новцем, донесе га кући, плати ксендсу и приреди богату даћу. Прође неко

време, дође сељак на исповест и ксендс га упита:

– Одакле ти паре?

Исприча сељак ксендсу како их је нашао на гробљу, а овај му рече:

– Донеси ми те паре, оне су моје.

А сељаку се не даје новац. Дознала за то ксендсова жена, обукла мужа у

воловску кожу, на чело му наместила велике рогове и послала га у саму

поноћ сељаку.

Дошао ксендс под сељаков прозор, па виче:

– Износи, Иване, паре, ако не изнесеш, сам ћу доћи по њих.

Уплаши се сељак па баци новац преко прага, право у двориште. А ксендс

их покупи и донесе кући. Хоће да остави паре, а оне никако да се одлепе од

руку. Стаде жена да свлачи с њега воловску кожу, а она никако да се

скине. Узела она нож па је сече, а ксендс виче: "У помоћ!" – јер боли. Ма

колико да се жена трудила, кожа никако да се скине. Скупише се тада

двадесет четири ксендса, ударише му двадесет четири батина, и кожа тек

тада спаде с њега.

Разбојник

Ишао једном неки сељак из села у село и носио на раменима мало дете, а

испод сваке руке по једну кокошку. Те кокошке беху све што је имао.

Стиже он до шуме. Морао је да прође кроз њу, а ту искочи изненада пред

њега један разбојник, па ће му рећи:

– Дај кокошке!

Рече сељак разбојнику:

– Зар имаш душе да ми узмеш моје једино добро? Па то је и моја земља, и

моја крава. Ја могу да нахраним дете само ако кокошка снесе јаје.

Саслуша то разбојник па пусти сељака. Не узе му кокошке.

Стиже сељак у село, па оде до попа да му овај крсти дете. Поп крсти дете, а

онда рече сељаку:

– За то ћеш да ми даш две кокошке.

А сељак му рече:

– Таква и таква је ствар, ја сам сиромах, те кокошке ми чак ни разбојник

није узео.

– А шта се то мене тиче? Дај кокошке! Мораде сељак да их да. И тако поп

узе сељаку оно што чак ни разбојник није хтео да му одузме.

Чишћење душе

Увукао се један лопов неком сељаку у кућу. Сакрио се у ћошак испод

иконе, тамо је била завеса, па се он завукао под ту завесу. Ушао у кућу

сељак да се помоли богу, клекнуо на колена, па моли:

– Господе, очисти моју душу! А онај иза завесе одговара:

– Очистићу!

Обрадовао се сељак, па опет моли:

– И моју жену очисти!

– Очистићу!

– Очисти и мог зета!

– Та нећу стићи!

Помолио се тако сељак богу, па отишао у другу собу и исприча жени:

– Ето, жено, види се да нас господ воли, разговарао је са мном, казао је да

ће очистити наше душе, и твоју, и моју, и наше деце.

А жена пита:

– А зетову?

– Па, казао је да неће стићи.

Легоше они да спавају. Кад су сви заспали, извуче се лопов испод завесе и

покупи им све што су имали. А кад се пробудише, видеше да је све

уистину почишћено.

Тада рече сељак:

– Рекао је: очистићу, и очистио је. А зета није стигао.

Иван и Гриц

Била једном једна жена па имала два сина, Ивана и Грица. И један и други

јој умреше. Жали их она, стално само плаче. Дође тада један просјак до

њене куће. Пита га жена:

– Одакле сте ви, добри човече?

– Из целог света.

– Одакле, одакле? Са оног света?

– Аха, са оног.

– А знате ли, можда, како је тамо мојим момцима, Грицу и Ивану?

– Знам.

– Па како им је, како живе?

– Е, Гриц, Гриц је добро, а ето, Иван је једном играо карте с богом и беше

тако лоше среће да је све изгубио, ни гаћа више нема. Остаде го-голцат.

– Јаој, рођени моји, па то је вас сам господ послао! Ево вам комад платна, и

узмите још ових пола пуда усољеног меса, и ево, добила сам сто рубаља за

бика, узмите и то, а ја ћу некако да се претрпим. И поручите им да сашију

нешто себи, нек издрже бар неко време. А господ ће, можда, још који пут

послати неког човека, па ћу по њему још да им пошаљем, будите добри и

тако им поручите.

– Добро, добро.

Испрати га жена, а он оде смејуши се – сада је имао и шта да поједе и у

шта да се обуче, а ни у парама није оскудевао.

Иван и поп

Био у једног попа надничар по имену Иван. Попови су, као што је познато,

слабо хранили своје надничаре. Увек су им давали тврд хлеб, па чак и

сасвим сув.

Једне вечери донесе неки богаташ попу сина на крштење. А Иван увреба

где је служавка склонила хлеб који је богаташ донео. Кад паде ноћ, Иван

уграби ту хлебину и однесе је у свој ћумез. Па помисли онда: "Што ли сам

ја луд па једем само хлеб! Чекај! Тркнућу у подрум по павлаку."

Послуга се нешто задржала у кући, а Иван се спусти у подрум и наједе се

павлаке. Наједе се и оде. Ујутру попадија отвори подрум и угледа – појео

неко павлаку. Жали се попадија попу:

– Иван почиње да нас поткрада.

Позва поп Ивана, па му рече:

– Иване, ти као да почињеш да нас поткрадаш.

– Никада, оче – каже овај – ја нисам крао.

Каже му поп:

– Да нису, можда, свеци били у подруму?

А Иван на то одговара:

– Откуд знам, можда су и свеци.

Другог дана узе Иван кључ од цркве и лонац с павлаком, па оде у цркву.

Отвори цркву, уђе и стаде да маже свеце павлаком. Сваког је по једном

намазао, а Николају-угоднику – он је од свих старији – намаза и браду.

Закључа онда цркву и оде.

Ујутру уђе попадија у подрум, кад тамо – нема лонца с павлаком. Јави она

попу:

– Иван опет краде, украо је цео лонац.

Позва поп Ивана:

– Јеси ли ти, Иване, то урадио?

– Нисам – каже Иван.

А поп ће на то:

– Како ниси? Да нису свеци били у подруму?

– Па, изгледа да су они – одговори Иван.

А баш је било време да поп иде на јутрење. Већ је и црквењак звонио.

Улази поп у цркву, кад гле! – сви свеци у павлаци. Закључа он цркву, па

рече црквењаку:

– Не звони, остави то сада!

Дотрчао поп кући и жали се попадији:

– Није добро, свеци су појели павлаку. Пођоше поп, попадија и Иван у

цркву. Рече тада попадија:

– Стани, Иване, узимај бич!

Узе Иван бич, дођоше до цркве, поп је отвори и сви уђоше. Каже попадија:

– Удари, Иване, сваког свеца по једном, а Николаја-угодника удари двапут.

То их је он све наговорио.

Ударио Иван сваког свеца по једном, а Николају-угоднику даде двапут!

Онда се вратише кући.

Следеће ноћи дође Иван, узе кључеве од цркве, оде тамо, откључа је,

поскида све свеце и сакри их на тавану. Буди се поп ујутру – а баш беше

празник – улази у цркву: нигде ниједног свеца, сви нестали из цркве.

Дотрча он кући, па виче:

– Иване, јеси ли видео?

– Шта? – пита Иван.

– Па свеци су побегли!

– Видео сам – каже Иван. – Дошли су овамо у двориште, галамили,

галамили, хтели су да вас виде, али ви сте спавали, па не хтедоше да вас

буде; наљутили се и отишли.

А поп у истом трену истрча на улицу; види – иде улицом нека жена по

воду.

-Слушај, јеси ли видела?

– Јесам, ено, одоше на брежуљак – одговара жена.

А на брежуљак су отишли сељаци да деле земљу, жена није знала за кога

поп пита. Улете поп у двориште и виче:

– Иване, скочи брже на коња, стигни свеце, даћу им све што зажеле, само

нек' се врате!

Седе Иван на коња па оде иза брежуљка. Одјаха тамо и види – скупили се

сељаци да деле земљу. Поседе Иван с њима, попуши дувана, па се врати

натраг.

– Шта је било? – пита поп.

– Наљутили су се они, оче. Овако ми рекоше: "Нећемо се вратити док поп

не плати сваком по три рубље, а Николају-угоднику шест, и још четврт

ракије и чанак колача с павлаком." Рекоше, још, да ће да се врате тек кад

падне ноћ, да их нико не види, јер би иначе било незгодно.

А поп му рече:

– Добро! Реци им да пожуре, и још реци да ћу све да учиним, само нек се

врате.

Опет оде Иван, поприча са сељацима, а онда се врати, па каза попу:

– Рекоше: вратићемо се тек кад падне ноћ. Нек поп спреми ракију и

закуску у дворишту.

Поп све спреми. Спремио и паре, па чека. А попадија је, осим тога, ставила

и чанак колача с павлаком. Чекају они, већ је и поноћ близу, а светаца нема

па нема. Каже поп:

– Иване, идем ја да спавам, а кад дођу, ти ме пробуди.

И захрка поп. А Иван и црквењак се наједоше павлаке, поскидаше свеце с

тавана, опраше их и наново обесише у цркву, па легоше да спавају.

Пробуди се поп, па се сети:

– Шта је то, зашто ме Иван не буди?

Види поп да Иван спава, а павлака сва поједена, па га буди:

– Иване, Иване, дижи се!

Пробудио се Иван, а поп га пита:

– Где су свеци?

– Е, они су били овде, напили се, најели и мене почастили, па отишли у

цркву.

Поп ће:

– Зашто ме ниси пробудио?

– Ма, ја хтедох да вас пробудим, али Николај-угодник ми каже: "Не буди

оца, тако је чврсто заспао, још би могао да се наљути!"

Лакома млинарица

Живели у једном селу млинар и млинарица. А одмах до њихове куће

живела је једна стара бакица. Све њено богатство беху кокошке, које је

чувала у малом кокошињцу.

А у млинарице беше свега онолико! Али, изгледа да јој није било доста

њеног богатства, па поче да краде бакичине кокице. Ма колико рано да

устане бакица, никад да их нађе све на броју: час нема једне, час друге, час

белке, час пиргаве.

Али она, иако је знала ко јој краде кокошке, никада није грдила, није

викала. Само каже:

– Нека, нек их носи онај коме су потребне!

А млинарица краде ли, краде кокошке. Све их покраде, само је један

петлић остао. Украде она и тог петлића.

Устала бакица рано у зору да погледа и нахрани свог петла, а њега нигде

нема.

Опет рече бака:

– Нека, нека га оном коме је толико потребан!

А баш у то време млинар беше на вашару. Вратио се он кући с вашара, и

има шта да види – млинарицу не можеш да препознаш, сва је зарасла у

перје, па као права квочка, трчи по кући из једног ћошка у други.

Поче млинар да је испитује:

– Шта је то, жено, какво те је то чудо снашло?

А она му признаде.

– Тако и тако – каже она. – Поклала сам бакичине кокошке па ми је ово,

сигурно, казна за то.

Отишао млинар некој врачари.

– Спасавај – моли је. – Згрешила је моја жена, покрала је кокошке од

сусетке бакице, па је сва зарасла у перје, баш као права квочка!

А врачара га пита:

– А та бакица, да ли грди, да ли се љути?

– Ма, не – рече млинар – она не виче, али је ипак срамота, дознаће цело

село и смејаће се. Перје не можеш сакрити. А бакица не грди, она је добра.

– Е то не ваља – рече врачара – то што је добра. Док се бака не разљути, с

твоје жене неће спасти перје.

Врати се млинар у село, па право до сусетке.

– Добар дан вам желим, бакице – рече.

– Жив био, добри човече!

– Чух – рече млинар – да су вас покрали.

– Ма каква крађа! – каже бака. – Ништа ми не фали.

– Како ништа? А зар вам нису нестале кокошке?

– То је истина – рече бака – неко је однео моје кокошке. Али не мари!

Можда су томе ко их је узео потребније него мени.

– Па како то, бако – тера млинар своје – увредио вас рђав човек, а ви

ћутите.

– Та не мари, кажем. Ето, сачекаћу лето па ћу купити кокошку и петла,

насадићу кокошку и опет ћу имати пилиће.

– Немојте тако, бако! Ви бар повичите мало на тог лопова, изгрдите га,

ипак ће вам бити лакше на души.

– Шта имам да грдим – каже бака – мени је и без тога на души лако.

Млинар све покушава, али ма колико се трудио, ма шта да је говорио –

никакве помоћи. Неће бакица да грди, па неће, просто да човек заплаче од

муке.

Већ је и сунце почело да се клони западу, а млинар никако не оставља

баку. Толико јој је досађивао да је изгубила стрпљење.

– Е, дабогда ђаво однео тог лопова! – узвикну она. – И тебе исто тако.

Залепио се као крпељ!

А млинар презадовољан.

– Тако и треба – рече. – Та вам ваља! Хвала. бакице! – И пожури кући.

Дошао он кући, а с млинарице одиста све перје попадало.

Ту млинар, од радости, ништа није пожалио: скупио је свега и свачега – и

колача, и сушеног меса, и сланине – па све то однео бакици.

А млинарица се од то доба боји и да погледа у туђе – ни кокошје перце не

узима, а камоли кокошку.

Истина

Живео некад у једном селу сиромашан сељак, а био је врло паметан, и

добар радник, али га нико није слушао: што год паметно да каже људима, а

они одмах: "Ма, шта он зна? Зар он то разуме? Лаже он, ко њему да

поверује? ..."

Али даде бог и сељак се обогати, чак постаде врло богат, па га онда

поставише за председника општине. Сазва он једном збор; дуго тамо

разговараху о овом, о оном, а онда им председник рече:

– А знате, добри људи, десило ми се нешто чудно...

– Шта то? – запиташе га.

– Па, био сам у граду и купио себи нов раоник. Јесте да код куће имам

стари, који је још добар, али овај беше јевтин, па помислих, резерва никада

не шкоди. Купих га, довезох кући и оставих у амбару Нека га, мислим, нек

ту лежи док не затреба. Лежао он тако недељу, а можда и две. Нисам га ни

гледао. И уђем вам ја нешто јуче у амбар, гледам, кад мој раоник

прогризен! Ја приђем ближе... А тамо мишеви…. Раоник сав изгрижен, па

сад лежи у амбару, ни за шта више није, просто да га човек баци на ђубре.

Таква штета! ...

– Да-а – рекоше једни – дешава се и то, дешава се, има таквих мишева: они

јесте да су мали, али су им зубићи такви да прогризу све што нађу.

А други казаше:

– Тачно, тачно!

Слушао то председник, слушао, па ће онда рећи:

– Ето шта вам је истина на овом свету: када бејах сиромах сељак, говорили

сте да лажем мада сам истину говорио, а сада, кад сам постао богаташ, ви

кажете да је истина и онда кад лажем. Та, где сте видели да су мишеви

појели раоник? Зар је то могуће? Па раоник је гвозден...

Лаж

Разболе се неки цар и објави свим дворанима, свим сељацима, свим

грађанима, да се скупе код њега да га забаве и лажима разоноде, ал' таквим

лажима у којима неће бити ни словца истине. А дворани, што год да слажу,

из зависти и пакости говоре једни другима: "Та, каква ми је па то лаж, то је

сушта истина." Јави се, тада, и један сељак.

Ја – каже – могу да разонодим цара.

– Хајде, лажи!

– Док ми још беше жив отац – рече он – обрађивали смо земљу, и беше у

нас њива на тридесет врста од села. Роди једне године на њој пшеница, и

то тако добра да је одмах сазрела и стала да се осипа. А беше нас седморо

браће; када смо пошли да жањемо пшеницу, заборависмо да понесемо

хлеб; радили смо на њиви, без предаха, седам дана и ноћи, а ништа нисмо

ни јели ни пили; кад дође недеља, вратисмо се кући да нешто поједемо. Ми

дођосмо, а мати нам даде вруће ваљушке. Поседасмо ми крај прага, а ту је

лежао један камен; кад седох ја на тај камен, кад узех ваљушку, па кад она

пролете кроз мене, прође и кроз камен и још је седам хвати дубоко у земљу

отишла!

А панови на то рекоше:

– Па шта, то може да се деси: сељак који седам дана не једе може да остане

жив, а што је ваљушка прошла кроз камен – па, можда је то био воденични

камен; то – рекоше они – још није лаж!

Сутрадан опет позваше сељака да прича измишљотине.

– Када сам постао домаћин – поче сељак – стално сам ишао у лов, и имао

сам једног ловачког пса кога никада нисам хранио. Пођох једном с њим у

лов, угледах зеца и напујдах кера, а он – за зецом; стиже га и прогута, зецу

само задње ноге вире из псећих уста. Сиђох ја тада с коња, дођох до мог

пса, завукох му руку у уста и изврнух га као рукавицу. А после тога сам

још седам година ловио с тим псом.

А панови опет рекоше:

– Није то никаква лаж, све то може да се догоди. Наравно, панови пуцају

од зависти што их је прост сељак тако надмашио. Почеше они да убеђују

цара да је све то истина, и убедише га.

И ево, дође сељак пред цара и трећи дан. Седи цар а око њега сви

великодостојници: генерали, сенатори, сви! Поче сељак да прича:

– Када је још мој отац водио домаћинство, позајми ево овај пан од нас сто

хиљада, а овај – педесет, онај тамо – десет... – И све их сељак по имену

набраја.

Цар запита:

– Па, је л то истина?

А панове би срамота да признају како је сељак боље слагао од њих и

повикаше:

– Истина је, истина!

– Е кад је истина, онда му вратите сада паре!

Панови, хтели-не хтели, морадоше да врате. Сељак покупи паре, а још и од

цара нешто доби, па оде својој кући.

Језичава Хвеска

Нема ништа горе од човека који не уме да држи језик за зубима. А највећа

невоља је са женама. Тек што нешто чују, већ су разгласиле по целом селу.

– Јаој, кумо рођена, шта сам чула! Ал' само пазите, немојте ником да

кажете, то је нешто што нико не сме да чује, ја то, знате, само вама...

Па кад развезе! А кума саслуша, па брже боље другој куми, ова трећој,

трећа петој, десетој, и ево, већ сви знају оно што нико не сме да чује!

Живели тако муж и жена, Петро и Хвеска. Добра беше Хвеска, у свему

добра, само је имала много брз језик. Ма шта да јој муж каже, она одмах

раструби својим дугачким језиком. Просто да се човек чува да јој нешто

каже! А муж је молио, наговарао, љутио се – ништа не помаже.

И тако, пође једном Петро да оре земљу, па ископа паре, нечије закопано

благо. А то беше још за време кметства. И помисли он: "Ако економ дозна,

одузеће ми паре. А дознаће сигурно, од Хвеске се не може сакрити, она ће

да разгласи по целом селу. Шта да се ради?" Мислио, мислио, јадник, и

смисли: "Треба је одучити од те погане навике, иначе, пропадоше паре."

Узе Петро паре, донесе их кући и сакри, а жени ништа не рече. Другог дана

оде Петро на пијацу купи тамо целу врећу ђеврека и једног закланог зеца

враћајући се с пијаце, сврати до речице, извади рибу из врше и мреже, и

гурну зеца у вршу. Однесе, затим, рибу у шуму и разбаца је под жбуње, а

све ђевреке обеси о једну крушку која је расла на ивици шуме. Онда се

врати кући, руча заједно са женом, па јој рече:

– Хајдемо, жено, у шуму да погледамо, можда ће се наћи тамо нека риба,

па да је покупимо.

А Хвеска му каже:

– Ти, мужу, изгледа да ниси при себи! Откуд риба у шуми?

– Па ето, има је – рече јој Петро. – Нешто ми се чини да сам данас у шуми

осетио рибљи мирис, па, мислим, хајде да је покупимо.

Не верује Хвеска, али ипак пође с мужем. Дођоше они у шуму, кад тамо, и

под овим, и под оним жбуном – свуда леже рибе. Рече тада Петро Хвески:

– Видиш ли, Хвеска, рекох ти ја!

– Право чудо! – одговори она. – Толико живим на свету, а такво чудо још

нисам видела!

– Е, па лепо – рече Петро – хајдемо сада на речицу да видимо да се није

неки зец ухватио у вршу или мрежу.

– Шта је теби, мужу? Ти мора да си полудео! Где си видео да се зец ухвати

у вршу?

– Хм, није се дешавало! Али ето, ти ни рибу у шуми до сада ниси видела, а

нашли смо је. Хајдемо рече.

Пођоше они. Изађоше из шуме, а ту, на самој њеној ивици, расте крушка, и

на њој тако много ђеврека да су се све гране савиле. Повика Хвеска:

– Мужу, мужу! Погледај – ђевреци на крушци! Зар ђевреци расту на

крушци?

– Разуме се да не расту – рече Петро. – То је, мора бити, ђевречни облак

туда пролазио, па је закачио шуму, и тако ђевреци остадоше.

– Хајде, мужу, да их стресемо.

Отресоше ђевреке и наставише пут према речици Извлачи муж мрежу из

реке – ништа; извлачи другу – опет ништа; извуче он, затим, вршу, кад у

њој зец!

– Јаој, мајчице моја! – узвикну Хвеска. – Зец у врши! И родила сам се, и

крштена сам, а тако нешто не видех!

– Па шта ако ниси видела? Ниси видела... видећеш! – рече јој Петро. –

Него, хајдемо кући, већ је доцкан.

Узеше све што су нашли и пођоше кући. Стигли они кући, а жена поче:

– Какав је ово дан! И рођена сам, и крштена, а оваквог дана још не беше:

риба у шуми, зец у врши, ђевреци на крушци!

– То још није ништа – рече Петро – чудо је што сам ја данас пронашао

паре.

– Ајаој!

– Богами сам пронашао!

– А где су оне?

– Ево их – и извуче паре.

– Сада смо, значи, богати?

– А ко га зна! Ако економ нањуши, све ће нам одузети.

– Како би могао да нањуши? – рече жена. – Ја никоме нећу рећи ни словца!

– Пази, жено, не говори, иначе нам се зло пише. И пази још, никоме не

причај шта смо данас нашли у шуми и у речици, јер ако људи то дознају,

одмах ће се досетити да сам нашао паре... у такве дане се обично налазе

закопана блага.

Петро то рече у шали, а Хвеска ће:

– Не брини, ни живој души нећу рећи.

Те исте вечери се по селу чула нека бука и галама.

– Шта ли је то, мужу? – пита Хвеска.

– Та, не знам...

– Али, шта је то? Тркнућу да погледам.

– Ма немој те гадости ни да гледаш ни да слушаш – рече Петро.

– Петро, голубићу, рођени, реци!

– Па то је – каже јој Петро – наш пан економ украо кобасицу од стражара,

па га сад воде по селу и бију кобасицама да више не би крао.

Смешка се муж, а Хвеска већ поверовала па не може више да истрпи.

– Боже, каква несрећа! Идем до куме Меланке да јој испричам! – узвикну и

већ да крене.

– Ти боље не иди, него седи код куће – рече јој муж. – Зар не знаш нашег

економа? Ако сазна да си причала о њему, појешће нас обоје.

Послуша Хвеска и остаде у кући. Издржала она и ником није причала о

парама једно дан-два, а онда више није могла – како да не исприча о својој

срећи! – и отрча куми Меланки. Дотрча к њој, рече "добар дан" и седе.

Седи она. И тако жели да исприча, а боји се.

– Е-ех, тешко је сиротињи на овом свету, ето, да кажем, нама. Хтедох да

направим за празник нове чизмице, али немам пара.

А кума Меланка:

– Што је истина. истина је, кумо, кажем ја...

Хвеска јој не даје да заврши, него наставља:

– Али, даће бог, па нећемо више бити сиромашни...

– Како то? – пита кума, а већ је наћулила уши.

– Јаој, кумо. просто не знам како да кажем...

– Та, причајте, причајте – храбри је кума Меланка.

– Просто не знам како да кажем, муж ми је наредио да никоме, никоме не

смем да испричам.

– Јаој, кумо, па зар мислите да сам ја таква? Та ја сам као гроб! – рече кума

Меланка.

– Па, кумо – настави Хвеска – казаћу само вама, али пазите, никоме,

никоме не говорите...

Па јој исприча на уво о оним парама.

Само што Хвеска изађе из куће, а кума Меланка за капут, па до кума

Приске:

– Јаој, кумо, јесте ли чули? ...

А баш беше празник, и кума Приска пође до кума Марине, а код ове је већ

и кума Јавдоха – па попричаше све три о Петровим парама.

Некако истог дана се, због нечег, завади Петро са Хвеском и добро је

изгрди... А Хвеска му припрети:

– Е, кад је тако, видећеш већ ти!

И пође да прича по селу да ју је муж грдио и умало што је није истукао, да

је паре нашао, па се сад крије с њима, и свашта још...

Прође дан-два, зову Петра у канцеларију код економа. А овај одмах

гракну:

– Говори, ти, такав и такав, јеси ли нашао паре?

– Не – одговори Петро – нисам нашао.

– Како ниси? Твоја жена је причала!

– Шта је моја жена причала? Она је мало луцкаста, па свашта може да

набрбља.

– А-а, значи тако! – рече економ. – Позовите овамо жену!

Одмах доведоше и Хвеску. Пита је економ:

– Је ли твој мужа нашао паре?

– Нашао је, пане, нашао је – рече она.

– Па, шта сад кажеш? – упита економ Петра.

– Ма, оставите, она свашта може да набрбља! – рече Петро. – Боље је

питајте, пане, када је то било.

– А када је то било? – пита економ.

– Хм, када! Баш онда када је из шуме замирисала риба и када смо ишли

тамо да је скупљамо.

– Шта ћеш сада још да кажеш? – упита је Петро.

– Како шта! Сада се нећеш извући. То је било баш онда када смо скупљали

рибу у шуми, када је наишао ђевречни облак па смо натресли ђеврека, и

нашли зеца у врши.

– Чујете ли, пане? – рече Петро. – На шта то личи? Нека вам још исприча

како и када је то било.

– Ха, како и када! Баш онда када су вас, милостиви пане, водили кроз

село...

– А зашто су то мене кроз село водили? – упита економ.

– Па ето, пане опростите... али, кад ме већ питате, казаћу... баш онда када

су вас тукли оним кобасицама које сте украли од стражара...

Кад викну економ:

– Ах, ти, таква и таква! Како смеш мени тако да говориш?! Ухватите је и

добро је испрашите да не прича више ђаво би га знао шта!

Онда Петро поче да моли да опросте Хвески, јер је мало луцкаста. А пан

размисли, размисли – уистину је луда – па је пусти.

И ево, враћају се Хвеска и Петро заједно кући, он се смешка себи у брк, а

она обесила нос, види да је направила глупост. Дођоше кући, а Хвеска у

плач.

– Значи, тако си ми подвалио! – плаче она.

– Хвеска, драга моја жено! – рече јој Петро. – Нисам ти ја подвалио,

подвалила си сама себи. Не пуштај никада језику на вољу, па се ништа

ружно неће десити. Сада престани да се љутиш, хајде да се помиримо.

Помирили се Петро и Хвеска, живе мирно, паре помало троше. Видела

Хвеска да није добро да много прича, па се примирила. И мало помало, па

се обогатише, откупише се од пана, постадоше слободни и стадоше да

живе у изобиљу. А Петро би често знао Да каже жени:

– Шта је, Хвеска, зар бисмо били сада слободни и живели као што живимо

да ти нисам онда подвалио?

Неуспело чудо

Били некад поп и црквењак, па решише да учине неко чудо, јер су људи

нешто престали да залазе у цркву. Рече, тако, поп црквењаку:

– Ако се на празник Силаска светог духа у цркви скупи много света, ти

узми са собом једног голуба и попни се на хор. Ја ћу људима да испричам

да ће данас видети чудо ако се буду усрдно молили. Па кад почнем да

певам из јеванђеља: "Свети душе, узне-еси с-се", ти истог часа баци голуба

у цркву да лети над људима.

Речено – учињено.

Попео се црквењак на хор, па чека. И отегну поп:

– "Свети душе, узне-е-еси с-се!" – а црквењак право у џеп, брзо извади

голуба, кад оно – голуб мртав – угушио се у џепу. Шта сад да уради?

Отеже он у одговор попу:

– Нема духа, угу-у-ушио се-е!

А поп не чује и опет:

– "Свети душе, узнеси-и се-е!" Опет му црквењак одговара:

– Нема духа, угу-у-ушио се-е!

Поп не чује и поново своје:

– "Свети душе, узнеси-и се-е!"

Разљути се црквењак, па кад дрекну на сав глас.

– Ако не верујеш, погледај са-а-ам! – И трас! голуба насред цркве.

Свирач Охрим

Раније, када би покојни Охрим – покој му души – почео нешто да прича,

људима се просто дизала коса на глави.

– А који је то Охрим?

– Како који? Зар ви не знате Охрима? Тако, значи! ... Па свирач Охрим,

који живљаше некада у Сухој Врби... ко не зна за Охрима! Беше он мајстор

за све! Одмах ти тај начини лопату или било шта друго. Често је било

доста само да види нешто, па да одмах и направи. А већ на свадби или у

неком друштву – само њега да слушаш! Када би почео да прича, господе

боже! ... Као да сипа из рукава. И, мора да се каже, није био као ми,

сељаци, свакоме је тај могао да натрља нос. А вештице су за њега биле

најобичнија ствар! Прича се да је он на њима, и то не једном, кући јахао, па

је, далеко било од нас, и с ђаволима толико пута био у друштву.

У младости је, кажу, волео мало да цугне, али под старе дане ракију није у

уста узимао. А кад би био, тако, мало под гасом, такве је ствари могао да

прича да су се сељаци, кад падне мрак, бојали да промоле нос преко прага;

а он ништа – у саму поноћ иде куд год хоћеш; па и позната је ствар да су

музиканти и млинари самом нечастивом, боже ме опрости, скоро као род.

Једном се он, причају, враћао са свадбе, а беше већ скоро поноћ, кад

одједном чује: клопара нешто са звончићима и прапорцима иза њега; таман

он да се склони с пута, кад се коњи већ зауставише поред њега... Види

Охрим да су то панови на колима.

– Здраво, Охриме – кажу.

– Здраво, панови!

– Пењи се – кажу – брже, хајде с нама.

– Куда?

– К нама на свадбу, да нам свираш. Ми смо већ били код тебе, али нам

рекоше да си на свадби; ми тамо – кажу, тек што је отишао, једва те

стигосмо!... Пењи се, молимо те! ... Ево ти и капаре.

Узе Охрим кесу, опипа је – поприлична изгледа! Седе он на кола – а да

запита ко су, не сети се, онако поднапит и радостан због кесе у џепу.

Стигоше они, а кућа таква да ти памет стане! Па у њој панова, панова,

панова, на столовима јела и пића за стотину душа. "Где ли сам ја ово?"

мисли Охрим. "Такви панови не живе у нашем крају!" А они, непрестано,

чашицу за чашицом. Охрим није много размишљао, него ухвати виолину,

па кад удари гопак, а панови у игру, једни – каже – чучећки, па ко на

столовима, ко на зидовима, а неки, опет, један на другом... Гледа Охрим, па

се чуди што госпоштина изводи такве лакрдије. После седоше – каже – да

вечерају, па и њему дадоше парче нечега; проба Охрим – укусно је...

"Нека", мисли, "то остане за децу, место поклона." И оно у недра. Кад,

одједном, запева петао! Ку-ку-ри-ку! – и истог часа све залупа, затутња. А

Охрим као да се пробудио из неког сна. Гледа – мрак, осврну се – стоји у

мочвари. Поче да се извлачи – извуче се, ал' никако да избије на пут; свуд

унаоколо неке грађевине, а ноћ – прст пред оком се не види! ... Даде бог те

поче да се раздањује. Осмотри Охрим, кад оно – он у напуштеној пецари

што је некада стајала преко пута општине. Прекрсти се Охрим, па беж

отуда! ... А уз пут мисли: "Није велика несрећа што су ме проклети ђаволи

одвукли у празну пецару, бар су ми добро платили... Е! Ма неће бити да

сам налетео на такве, нећеш се ни с њима обогатити!" Он за кесу, кад тамо

некакав обојак, а у њему угаљ; он у недра, а тамо, да извинете, враг ће га

знати шта! ...

А још је и ово причао: свирао он једном на нечијој свадби, и око поноћи,

кад су сви били поднапити, не беше тамо нешто Охриму по вољи, узе он

капу и изгуби се... Иде он, иде, кад угледа некакву кућу, а у њој људи –

тушта и тма! Свеће сијају, господа се ускомешала, и свирач струже по

виолини, а заиста се – каже – труди.

"Ма где ћеш, до ђавола, ти да свираш", мисли Охрим, "ја бих то већ

друкчије одсвирао! ... Дај да свратим, ту је сигурно свадба, а свирач на

свадби никада није сувишан." Тек што он то помисли, кад истрчаше

одједном панови, клањају се Охриму до појаса:

– Буди добар - кажу – па сврати до нас. Охрим уђе, одмах удеси виолину,

па кад развезе да свира – панови само што га на рукама не носе...

Прође мало времена кад се зачу: "Цин-цин-цин."

– О – кажу панови – иде нам још гостију, свирај, Охриме, још лепше: пан

који долази даће ти за пиће.

И одиста, долази пан на колима с прапорцима. Охрим свира из све снаге...

– Ко то тамо свира? – пита пан.

А Охрим мисли: "Кад уђеш – видећеш" – и поче другу још веселију песму.

– Ко си ти? – пита пан.

– Свирач Охрим!

– А зашто свираш овде ноћу?

– Па, код панова је свадба – одговори Охрим.

– Ти си пијан, а?

– Сада још нисам – каже му Охрим – а ако ми ваша милост да за ракију,

можда ћу се и напити.

– Седај у кола – нареди пан – већ ћу ти ја посвирати!

Довезоше га и затворише. Охрим заспа. А то се беше пан ноћу возио са

полицијским чиновником, па наиђоше на Охрима како свира у празној

кући крај пута. И тако га доведоше у затвор. А ујутру су му – каже – тако

одсвирали да је лежећи скакао и играо гопак...

Беше још један случај... али не вреди да се прича! Ни за цео дан нећеш

препричати све што је Охрим знао да приповеда људима... Таква су му се

чуда догађала -: твоја воља, господе – каква се другоме ни у сну не би

јавила! ... А истину је он говорио када је рекао да не би умро природном

смрћу да не беше једног оваквог случаја.

Отприлике десетак година пред његову смрт, дође – прича он – нека жена

из Хлапеника да се договоре око свадбе... мислим да је ћерку удавала.

– На мање од две и по рубље не пристајем – каже Охрим – не пристајем, и

ту више нема шта да се разговара!...

– Ја немам пара – одговара му жена – али даћу ти нешто друго што је боље

од две и по рубље!

И стаде да му шапуће нешто на уво. Охрим тада и почасти жену због

склопљеног посла, и на свадби бесплатно свираше. А та жена беше

врачара; и ето, после свадбе, тај Охрим постаде сасвим други човек и у

кући, и на пољу, и он сам, и стока, све постаде тако да ти је милина да

погледаш. Раније, на свадби јасна ствар, Охриму музиканту не беше равна

ни у шали ни у поскочици; а на свадби, разуме се, човек наиђе на свакакве

људе, и са разним мислима, и са разним савестима. Ниједна свадба му није

прошла без неке неприлике. Он би увек нешто тамо извео, а затим би две

недеље, јадник, само кукао и кукао. А како и не би! Охриму се од

свакаквих привиђења увек вртело у глави.

– А је ли и даље пио ракију?

– Па у томе и јесте ствар, ракију више уопште није пио; ђаволска жена га је

и од ракије сасвим одбила.

– А није ли Охрим некада испричао шта му је то врачара казала?

– Није; па ипак му хвала, добар постаде под старе дане, и не хтеде све са

собом у гроб да однесе. Ја сам му, видиш, помало некакав род: моја ташта

је усвојила децу његовог сина, и кад се иде у Рихлоје или Короп, може, уз

пут, да се сврати до њега. Тако и ја једном свратих, а он беше болестан;

причали смо о овом, оном, а онда му ја рекох:

– Можда ћеш скоро на онај свет, реци да бисмо те и ја и моја деца по добру

помињали: испричај ми како те је господ спасао беде и на паметан пут

навео, избавио од злих људи и напасти.

Он, истина, дуго не хтеде да каже, а онда – нека му је лака земља – и мени

понешто исприча. Из почетка сам мислио да је реч о богзна чему, а оно –

ништа! ...

О глупости

Имао један сељак глупу жену, па је послао једном у град на пијацу. Узе она

гуске и понесе да их прода. Стиже жена на пијацу, али, како није знала

пошто се гуске продају, заустави неког сељака, па му рече:

– Припазите, молим вас, мало на моје гуске, а ја идем да се распитам

колика им је цена. Али – рече – да бих вас познала када се вратим, узмите,

ево, мој кожух и држите га!

Даде жена сељаку кожух, остави гуске и оде. Када је опет дошла, оног

сељака нигде не беше, а с њим ни гусака ни кожуха. Врати се она кући и

исприча све то мужу. А муж се разљути и рече јој:

– Кад си толико глупа, идем од тебе куда ме очи воде. Ако наиђем негде на

још неку тако глупу жену, вратићу ти се, ако не, онда збогом!

Покупио се муж и отишао од куће. Дошао он у једно село и види – јури

нека жена кокошку и бије је. Запита је он:

– Шта то радиш, газдарице? А она му одговори:

– Ма ето, ова кокошка има пилиће, а не да им да сисају!

– Шта ћеш ми дати – каже човек – ако те научим како да храниш пилиће?

– Даћу ти педесет рубаља.

Рече јој он тада:

– Донеси ми овамо брашно.

Донела му она брашна; он замеси тесто и намрви га по земљи, а кокошка,

како који комадић ухвати, одмах зове пилиће – храни их. Умири се жена,

даде му новац, а човек крену даље.

Иде он, иде по селу, и угледа једну жену како је наслонила лествице на

кров па вуче уз њих краву и бије је. Он је запита:

– А шта то радите, газдарице?

– Ма ето – каже жена – на крову је порасла тако лепа трава, па терам краву

да је пасе, а она, гадура, неће да се попне!

Упита је човек:

– Шта ћете ми дати ако вас научим?

– Даћу шта хоћете, само ме научите!

Узе он тада срп, попе се на кров, покоси траву и даде је крави, а крава је

поједе. Даде му жена педесет рубаља и човек крену даље.

Иде он селом и види, тамо негде, сасвим на крају села. трчи по дворишту

жена с решетом и замахну њим према вратима.

– А шта то ви, газдарице, радите?

– Та ево – каже жена – хоћу да сатерам сунце у кућу па никако не могу, а у

кући је тако мрачно!

– Шта ћете да ми дате за то, газдарице? Ја ћу зачас да га утерам.

– Даћу вам – каже ова – сто рубаља.

Узе, тада, човек секиру и тестеру, проби рупу у зиду, намести оквир, и у

кући засија сунце. Узе затим сто рубаља, и крену кући – својој жени.

Вратио се он па јој каже:

– Има на свету још жена глупих као што си ти, а можда и глупљих од тебе!

Колико је земље цар доделио моме деди

Било је то одавно, још онда када су сељаке ослободили кулука и некима

дали земљу. Тада је и моме деди припало нешто земље за његову усрдну

службу пану.

Једном, у пролеће, позајми деда коње од суседа и пође да узоре своју њиву.

Цели дан је деда тражио своју њиву, а она као да је у земљу пропала.

Обиђе он уздуж и попреко сва поља, премери корацима све сељачке њиве

од међе до међе, али своју никако не нађе.

Разљути се деда што је издангубио цели дан с туђим коњима, а њиву није

узорао, седе на таљиге, позва пса Шарова, који је лежао изваљен у хладу

поред кола, и хтеде да пође.

Шаров скочи и протеже се, а кад деда погледа место на коме је пас лежао,

пљесну рукама и стаде да јадикује:

– Дабогда те ђаво однео!... Требало је да раније позовем Шарова па ми не

би пропао дан! Него се проклети пас извалио и прекрио целу њиву, а ти

иди, и лупај главу, и тражи њиву.

После тог случаја мој деда више никада није водио са собом Шарова када

је ишао на своју њиву.

Стаклене очи

Дошао једном неки сељак у општину да преда порез. Писар прими паре,

погледа у књигу и рече:

– Овде стоји да дугујеш десет рубаља.

– Али ја сам већ одавно све исплатио – одговори сељак.

– Не, ниси платио. Дугујеш још.

– Не, не дугујем.

– Не, дугујеш!

– Не, не дугујем!

Види писар да овог пута неће моћи да превари сељака, и да би се некако

извукао, обрати се свом помоћнику:

– Додај ми-де, те наочаре! Стави наочаре и погледа:

– Е, тачно је, не дугујеш.

А сељак тада рече:

– Нек да бог здравље стакленим очима, а ваше дабогда испале.

Познаје себе

Донео једном сељак порез у општину. Даде паре писару, а овај поче да

броји. Броји писар, па неприметно стрпа рубљицу себи у џеп. А онда врати

сељаку паре.

– На, недостаје још рубља.

– Како да недостаје? – рече сељак. – Ту је тачно колико треба. Пребројте

још једном.

– Ти, будало, боље учини како ти се каже и дај још рубљу, јер ако почнем

поново да бројим, и друга ће недостајати, Ја, бар, себе добро познајем.

Једина помоћ

Прелазио једном срески полицајац преко залеђене реке и пропао кроз лед.

Скупио се свет. Појурише људи по чакље. Пролазио туда један сељак па

запита:

– Шта се то десило?

– Ето, срески полицајац се дави.

– А ви му само покажите рубљу, одмах ће да искочи.

Савет

Дошли једном сељаци Немцу адвокату да га моле да им напише жалбу на

спахију. Испричаше му како их спахија вређа. А Немац слуша и стално

понавља:

– Бите! Бите!

Сељаци помислише да им он то говори: "Бијте, бијте!" Па кад то чуше,

вратише се у село и свима објавише да је пан адвокат поручио да панове

треба бити. И није требало дуго чекати на погодну прилику – ухватише

спахију и тако га испребијаше да једва остаде жив. Пожалио се спахија

суду, а сељаци објашњавају:

– Ми смо само радили оно што нам је пан адвокат казао.

Позваше адвоката и тек онда се све разјаснило.

Разговор

Ишао једном Иван из села у град. Тек што је изашао из села, срете пана.

Овај га упита:

– Ко је тамо код вас, Иване, највиши?

– Код нас? – пита Иван. – Ено, на оном крају села расте јаблан, он је код

нас највиши.

– Ма, не питам те то – рече пан – него чије је ово село?

– Божје и државно.

– А кога код вас највише слушају?

– Живи у нашем селу један слепац. Кад он почне да пева, срце нам заплаче;

име му је Семјон. Њега код нас највише слушају.

– А ко је код вас најстарији?

– Има код нас једна баба, зове се Марта; њој је већ сто једанаест година;

она је најстарија.

– Ма, не питам то! – рече пан. – А имате ли тамо, у селу, неког паметнијег

од тебе?

– Имамо и паметније, како да немамо! Само они су пошли да нађу још

паметније, а мене, најглупљег, послали су у сусрет још већој будали.

На томе се разговор завршио.

Просјаци

Ишли једном из села у село четворица просјака-скитница. Хроми и голи

приметише у једном пољу грашак и пођоше да га наберу. Тада слепац рече:

Бежимо, јер видим како неко иде.

Глуви рече:

– Чујем како корача.

А голи рече:

– Ја се највише бојим да ме не опљачкају.

Хроми каза:

– Ја се ничега не бојим, ја ћу побећи.

Набраше довољно грашка и одоше даље.

Цена будала

Некад, у стара времена, возио један сељак кола у која беху упрегнути

панови коњи – зарађивао је паре за пана. И нагледао се тај човек свакаквих

чуда.

Вратио се он једном кући, а пан му одузе зарађене паре и још хтеде да му

се наруга.

– Где си све био, Иване? – упита он.

– Ма где само, пане, нисам био!... Свуда сам био. И у Кијеву, и у Одеси, и у

Полтави...

– А шта си тамо видео, Иване?

– Та, свашта сам видео, пане. Пуно свакаквих чуда.

Пан га онда запита:

– Пошто се, Иване, тамо продају будале? – А сам се смеје, мисли да ће

исмејати сељака.

Иван му мирно одговори:

– То, пане, зависи од тога какве су будале. Сељака-будалу, разуме се, дају

у бесцење, а за будалу-пана, као што сте ви, траже хиљаде.

На то се пан скамени од беса.

Како је слуга Хома делио пловку

Испекао једном пан пловку, па никако није могао да је подели својим

ћеркама и синовима. А беше у пана слуга по имену Хома. Позва га пан па

му рече:

– Подели нам!

Хома узе пловку, одсече јој главу и даде пану:

– Глава, пане, вама, јер сте ви свему глава. Затим одсече шију и даде је

пани, јер је она близу главе. Одсече крилца и даде их двема пањенкама да

би, кад играју, летеле као на крилима. А две пловчије ноге даде двојици

младих панова да би добро јахали на коњима.

– А трупину за Хометину! – рече сам себи. Узе пловку и оде; а пан само

зину.

Глупа жена

Дошла једна жена на пијацу и донела бокал млека. Спустила она бокал на

земљу и села поред њега па мисли: "Ето, да ми је да продам ово млеко и

купим пиле... Пиле ће да порасте, снеће јаја и излећи пилиће, пилићи ће

онда да порасту, постаће велике кокошке и снеће још више јаја, а ја ћу све

да их насадим да излегу још пилића. Онда ћу да их ухраним и продам;

купићу свињу; свиња ће да се опраси, прасићи ће да порасту, па ће и они да

се опрасе. Онда ћу да их продам па ћу да купим краву. Крава ће да се

отели, теле ће да порасте, па ће и оно да се отели, а и крава ће поново да се

отели. Одгајићу много стоке, почећу да продајем своја говеда, куповаћу

коње, стећи ћу чезе; онда ћу да најмим слуге, постаћу госпођа. Слуге ће да

дођу код мене у собу и питаће ме: "Шта госпођа наређује?" А ја ћу да им

кажем "Шта је, ви, такви и такви, зар не знате шта да радите? Губите се

одавде!"

Па замахну ногом – и право по бокалу. Бокал с млеком се претури. А она

помисли: "Пропаде ми све што сам срачунала и смислила."

Појилиште

– Јеси ли напојио коња?

– Јесам.

– А зашто му је њушка сува?

– Није стигла до воде.

Поклон за оца

Крену једном неки рабаџија колима на Крим па запита оца:

– Какав поклон да вам донесем, оче?

– Скупљај, сине – рече му отац – огриске и мрвице, нека то буде поклон за

мене.

Када су кренули, беше у сваког довољно хлеба – једу и не жале, а син све

што остане скупља и ставља у торбицу. Смејали му се другови и питали га

зашто то ради.

– Ето, отац ми је тражио да му то донесем на поклон.

А случај је хтео да пролазе кроз такве крајеве где се од села до села путује

по три дана. Хлеб су већ сав појели, а нису имали где да га купе. Сетише се

тада торбице и прехранише се три дана.

Вратио се рабаџија кући, а отац га пита:

– Шта је, сине, јеси ли ми донео поклон који си обећао?

– Нисам, оче – рече овај. – Целим путем сам скупљао, али када смо се

враћали, нестаде нам хране, па смо све појели.

– Не мари, ја сам ти то и тражио само да бисте имали хране у резерви ако

вас нека невоља задеси на путу.

Мудре рабаџије

Стадоше рабаџије да бију због нечег неког човека. Дођоше и други, па, не

запитавши зашто, почеше такође да га туку. Наиђоше и трећи па питају.

– Зашто га бијете?

А ови одговарају:

– То, знају они што су пре нас дошли.

Стотина вукова

Причао једном неки момак:

– Натрпео сам се страха јуче кад сам ишао кроз шуму! ... Једва сам умакао!

Питају га:

– А шта ти се то тамо десило?

– Ма гонила ме је цела стотина вукова!

– А-ух!

– Шта: а-ух! Па и нека није стотина, али их је педесет било!

– Па њих нема толико ни у целој шуми!

– Још и не верују! Кажем вам да ме је сигурно једно десетак вукова јурило!

– Ма хајде, не лажи!

– Зашто бих лагао! Лепо вам кажем – кад јурну вук за мном! ...

– Та где си га видео?

– Па, богами, чујем ја у жбуњу нешто шуш-шуш...

Два кума

– Здраво, куме!

– Како ми живиш?

– Ма, ето, пао сам с млина.

– То није добро.

– Па и није баш тако лоше.

– А зашто?

– Нашао сам копејку.

– Е, то је добро.

– И није баш тако добро,

– А зашто?

– Излизана је.

– Е, то није добро.

– Па није баш ни тако лоше.

– А зашто?

– Купио сам џак ораха.

– Е, то је добро.

– Па, и није много. Црвљиви су.

– Е, то није добро.

– Па није баш ни тако лоше.

– А зашто?

– Вепар их је појео.

– Е, то је добро.

– Па није баш ни тако добро.

– А зашто?

– Ето, вук ми је појео вепра.

Жена на исповести

Пошла једном нека жена да се исповеда. Враћајући се с исповести, срете

куму. Пита је кума:

– А где сте били, кумо?

– Била сам на исповести, дај боже да прими.

– Причајте, како је било тамо?

– Па, било је врло лепо. Било је много света и молили смо се, дај боже да

прими. Ја сам још дала попу за службу, дај боже да прими; дала сам и за

помен душе, дај боже да прими. Чак сам купила за цркву тросвећњак и

свеће, дај боже да прими. Па још и тамјан, дај боже да прими. И тако је све

моје паре ђаво однео.

Икона и дуван

– Здраво, куме!

– Здраво!

– Где си био?

– На вашару!

– А шта си купио?

– Икону.

– Хајде, покажи је!

– А, нек је ђаво носи, нећу да је развијам – смрзле су ми се руке.

– Онда, хајде, извади мало дувана да запалимо!

– Ево, куме, да запалимо!

***

(Продао Грицко брашно...)

Продао Грицко брашно у губернијском граду и купио лепе чизме, намазао

их добрим катраном, а онда се тако напио губернијске вотке да је једва

изашао из града. Како није могао да иде, пао је насред пута и заспао. Туда

наиђоше неки војници па му скидоше чизме с ногу.

Ето ти другог јутра тим путем неког сељака из истог села из кога је био и

Грицко. Угледа он Грицка, приђе му и буди га:

– Хеј, Грицко, устај! – каже он.

– Ма још је рано – одговара Грицко.

– Какво црно рано?

– Остави ме на миру, кад ти кажем! – разљути се Грицко.

– Пази, још се љути! Склони, бар, ноге с пута пусти ме да прођем.

Погледа Грицко своје ноге, виде да на њима нема чизама, и рече:

– Па то и нису моје ноге, моје су у чизмама.

Како је сељак дао жабама паре

Повео један сељак младог бика на вашар да га прода. Продаде га за десет

рубаља, па онда сврати у крчму да нешто попије и почасти се. Испио он

тако једно чокањче, па сео за сто да нешто презалогаји. Кад у крчму уђе

његов пријатељ – попи сељак и с њим по чокањче. Не прође много, кад ето

ти и кума Јакима, и он сврати у крчму – не хтеде сељак ни њега да заобиђе,

поручи још по чокањче. И потече ракија, ведрима, а не чокањима.

Пропио сељак тако целе три рубље, а онда се освестио, устао од стола и

затаљигао некако кући. А требало је да прође поред рибњака. Иде он дуж

рибњака, а у њему жабе на сав глас вичу: "Ква, ква ква! ..." Сељак се

заустави па рече:

– Није истина да су две, три рубље сам пропио. а седам је остало у кеси! –

И настави пут.

А жабе никако да престану, остају при своме: Ква, ква, ква!"

– Цркли, дабогда, проклети ђаволи, запеле: два па два! Ево, пребројте саме

кад не верујете! – И баци кесу с новцем у рибњак.

Сељак и дућанџија

Дође једном неки сељак у дућан па рече дућанџији:

– Дај ми ову кутију с бомбонама.

Овај му даде, а сељак помириса, помириса и рече:

– Не, нећу те, дај ми оне друге.

Дућанџија му даде. Сељак их опет помириса, али му се ни оне не

допадоше.

– Него, дај ми ено оне! – узвикну он.

Разљутио се дућанџија, али му даје и трећу кутију. Ни у њој сељак није

ништа намирисао. Остави је и пође из радње. А дућанџију спопаде бес што

се узалуд трудио толико времена, па викну на сељака

– Куд си кренуо? А да платиш?

– Шта да платим? – зачуди се сељак.

– То што си мирисао! – одговара дућанџија.

Врати се сељак, извади паре из џепа, па поче да лупка њима по столу.

Лупну неколико пут па их склони натраг у џеп.

А дућанџија ће тада:

– Зашто си склонио паре?

– Него шта си мислио? – одговори му сељак – Каква куповина, такво и

плаћање: ја сам помирисао, ти си послушао – и сада смо квит.

Рабаџија и трговац

Допутовао једном рабаџија у велики град па пошао да купи катрана.

Кренуо улицом, а ту одмах и радња, па још тако велика, и лепа, а у њој све

по зидовима блиста. Види се да је најлепша и најскупља у целом граду. А

света у њој мало – само један једини човек, па још тако важан и отмен. Уђе

рабаџија у ту радњу и учтиво запита трговца:

– Не продаје ли се, господине, овде катран?

Плану трговац као да су га опекли копривом, помисли, ваљда, да му се

рабаџија подсмева, па рече:

– Овде се продају такве будале као што си ти. Насмеја се рабаџија па му

одговори:

– Ха, ха! А уз то и велике, то се види по теби, и мора да је велика

потражња кад си само ти остао.

То рече и оде даље улицом.