Vojislav Ilic
Andjeo mira
Noc duboka vlada, i sve zivo spava;
Na starome tornju ponoc otkucava.
I u tom casu sa grancicom krina,
Andjeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo cuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseca granje - pa se tiho svija;
Oseca ga lahor - pa tiho carlija.
I Andjeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blazene grudi,
Rujnu zoru ceka da nebom zarudi...
Bosanski begunci
(uza sliku Predicevu)
Tuzno sumi hladna Drina
I Miljacka bistra voda,
Jer Bosna je potlacena,
Njena slava i sloboda.
Opustele cvetne ravni,
Pod zgaristem sela leze,
A potomci Ninoslava
U gudure mracne beze.
Eno cedo majka vodi,
Od uzasa da ga skrije,;
Umoran je deda pao,
A unuka suze lije.
A kad hladni vetar dune,
I zarko nam leto ode,
I oni ce trazit krova
Gde ih suzne oci vode.
Zato tuzno sumi Drina,
Zato tuzi Bosna cela,
I Bosanac suze lije
Na zgaristu svojih sela.
Domovina
Neka druga zemlja u sreci sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne trazim blaga
Srbijo draga|
I ako kadgod na stranu podjem,
opet cu tebi natrag da dodjem
ko mile laste, sto nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe necu da znam za blaga,
Srbijo draga|
Nek tudje nebo radost prolama,
nek tudje gore jece s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe necu srece ni blaga,
Srbijo draga|
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se zelje sinovlje bude;
kad cujem tvoju negdasnju slavu,
ja onda ves'o podizem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga|
Kada o Vuku slusati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Milos u pesmi peva,
e onda milje dusu razgreva,
a srci nova pridodje snaga,
Srbijo draga|
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Misaru ravnom,
to mi je draze od svetskog blaga,
Srbijo draga|
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdasnja slava vrati|
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine|
Od toga veceg ne trazim blaga,
Srbijo draga|
Ispovest
Na trosnom cunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja vise nista ne verujem, nista|
Il' bolje reci: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga zivota
Prerano sam upoznao svet:
Za mene zivot nistavna je senka,
Za mene zivot otrovan je cvet.
Trpi i zivi|... Prijatelju dragi,
O mnogo cemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli nista,
Taj manje tuzi, manje jada zna|
. . . . . . . . . . . . . . .
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreci ljudskoj pocetak je strast;
More zivota one strasno mute,
Nad ljudskom dusom njihova je vlast.
. . . . . . . . . . . . . .
Sve, sto god zivi-svom se padu kloni
Promenom vreme oznacava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snazi ceo ljudski rod.
. . . . . . . . . . . . . .
Grm
Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,
K'o crn i mracan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas; - i gorski nestasan lahor
Leluja saren cvet.
I zima dodje vec, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav, i goru obnazi svu; -
Al' mnoga zima jos sa hladnim vetrom ce doci,
A on ce biti tu.
Iz beleznika
1.
Slobodna zemljo, po kojoj se krecem,
Slavicu tebe uvek, ko i sada,
I tvoja polja, okicena cvecem,
Gde pasu tvoja sviloruna stada.
U tebi vlada red i blagostanje,
Pa i tvoj narod naravi je retke:
Zabava mu je - kolo i pevanje,
A zanimanje - stocarstvo i spletke.
On se u tome izvezbo toliko,
Da ga pod suncem ne nadmasa niko.
2.
Po tebi reke beleskaju hladne,
(Jedna se od njih Cemernica zove)
Po njima leti, kada sumrak padne,
Brdjani dodju i pastrmke love
Po svu noc dragu... Srebrni talasi
Sumorno biju o obale mirne,
I trska sumi i trepere glasi,
Ponocni lahor kad je krilom dirne;
A camac leti i talase reze,
I jednolika pesma se razleze.
3.
Ah, sta sam puta u julijske noci
Bludio samac kraj pustih obala,
I sluso pesme po tavnoj samoci,
I sum i zubor razigranih vala...
Plavo Dunavo, secas li se mene,
I da li cujes poznanika stara,
I vi, obale, cvecem pokrivene,
I vi, kolibe ubogih ribara?
Davno sam vase napustio vale
Za drugo cvece i druge obale.
4.
Sudba je htela da se strasno sali,
I oborila je gromove na mene;
I moji dani, kao burni vali,
Razbijahu se o granitne stene.
Nesrecna ljubav bese svemu vesnik!
Istina, od tad dade mi se zgoda,
Te politicar postadoh i pesnik,
Veliki pesnik svoga molog roda;
Sad blagostanju ne nadam se visem,
S uspehom veksle i stihove pisem.
5.
Tamo gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orosava cvece,
Zalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove slece -
Potrazih mira. Slusajuci vale
Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;
I vikom tero preplasene zdrale,
I njeno slatko spominjao ime,
I dan za danom terao u lovu,
I pevao pesmu od prilike ovu:
6.
"O kriva Drino! Ti si krasna reka
( Nisi ni burna ni luda da reces).
Al' kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom teces?
Te plavis polja i obale rosne?
Tvoj burni talas tvoje medje roni
Izmedj Srbije i junacke Bosne.
Sumi, ah sumi, s blagoslovom Boga,
Neka nam usi oglunu od toga".
7.
Obuci, muzo, svecano odelo,
Svecana j' pesma, koju cu poceti;
Sumoran glas ce biti ko opelo,
Il' ko uzdah, sto iz grudi leti.
Suton je pao... Dan i sunce ode,
Al'dusa s tugom svetlosti se seca.
Upalicemo buktinju slobode
Mesto lojanih novinarskih sveca -
A njezin plamen nije tako mali,
On moze, muzo, nebo da zapali!
8.
Tugu cu svoju pokloniti rodu
I grobovima otadzbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana tvojih i sa lire tvoje.
Bezumno, strasno, sa smehom i placem,
A oruzani mrznjom za tirane,
S buktinjom, lirom i britskim macem,
Proslavljacemo osvetnicke dane -
I kao zvona grmicemo tada
Sa ravnih polja i sa barikada.
Jesen
Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene drazesne glave
Lisnatih vreza splet carobno spusta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smesi se na nj. Pitome i blage cudi,
Priprema ona das spokojne veceri i dane,
I zetvu bogatu nudi.
Kako je mamljivo sve! Na starom ognjistu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu proslost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.
I pozno u tavnu noc razgovor spokojno bruji,
Dok dremez ne svlada sve. I strasno saptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...
Na Drini
Kroz tucna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti siris tvoja sustajuca krila,
O, Drino, vodo mila|
Obale tvoje sarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodusno krece,
Ostavlja rosno cvece.
Talasi mili| Ravnodusno tako
Ostavljah i ja sto sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li cu stati,
- Sudba ce, mozda, znati|
Na Vardaru
Suro, vecito stenje gordo se u nebo dize,
Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strasnim sumom, Vardar se peni i stize,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleca tako se gube
I kao talasi tonu u more vecnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnozja ljube,
Gde spomenici stoje narodne proslosti slavne.
Ali ce, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja cu stojati vedar, gde sada pogruzen stojim,
I nas ce oro beli siroko razviti krila
Nad urvinama tvojim.
Na grobu Vojvode Dojcina u Solunu
1.
Po svetim poljima otadzbine moje
Mnoge svete humke rasturene stoje,
Gde vitezi vrli u danima slave
Polozise glave.
2.
Od kapija tvrdih Vindobone grada,
Do obala cvetnih gde prolece vlada,
Grob do groba lezi i svedoci javno,
Da ginusmo slavno.
3.
Pa i ovaj spomen, gde zamisljen stojim,
Jeste nemi svedok o viteskoj sili...
Medje carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo belezili.
4.
Ni crni kiparis, ni zelena trava
Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,
Dojcine-viteze! Al' je nikla slava
Nad sravnjenim grobom.
5.
Sin majke Agare i prizreni Juda,
Sa poboznim strahom obilaze tuda:
Smrt slaveci tvoju, na koju se seca
Toliko stoleca!
6.
A i na sto crnog kiparisa grana?
Dan pomena stize. Toga slavnog dana
Odsluzena bice, sto okove kida,
Strasna panihida.
7.
O vitezi srpski, pepelista tavna
Pohodice tada nasi milijuni,
Mesto tuznih zvona horice se trube
I nasi plotuni.
Razgovor male srbadije s otadzbinom
Otadzbino, majko moja,
I dedova mojih slavni',
Dokle stizu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokazi mi medje svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.
"Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stize,
I gde sumi bistra Una,
I Lovcen se nebu dize -
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore".
Otadzbino, majko moja,
Sto je tuzno lice tvoje?
Zasto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muci grudi,
I duboki uzdah budi?
"Moja deca suze liju,
Jer ih dusmah muci stari,
Dusmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Madzari.
Sto slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije".
Otadzbino, majko tuzna,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?
"Prihvatite luc slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luca tvoja,
Srbadijo, nado moja!"
Starac
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prozima mi dusu stud;
Borbe bese vrlo mnogo,
Sad odmora hoce grud|
Zaman, sto me razgovara
Proslih dana spomen znan:
Mene muci i obara
Neodoljiv neki san -
Svrseno je|... Pogled tuzan
Ukoceno na svet sja:
Vidim da vec nije nuzan
Nit' ko meni, - ni kom ja|
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prozima mi dusu stud;
Borbe bese vrlo mnogo,
Sad odmora hoce grud| -
Al' me ipak radost neka
Utesiti lepo zna:
Mnogo milih mene ceka
U drzavi vecnog sna|...
Sveti Sava
Ko udara tako pozno u dubinu nocnog mira
Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Vec je proslo tavno vece, i nema se ponoc hvata,
Sedi oci, kaludjeri, otvor'te mi teska vrata.
Svetlosti mi dusa hoce, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, sto me nocas vama vodi,
Da posvetim zivot rodu, otadzbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost trazim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, casni oci, manastirska teska vrata,
I primite carskog sina ko najmladjeg svoga brata..."
Zaskripase teska vrata, a nad njima sova prnu
I s krestanjem razvi krila i skloni se u noc crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Bozje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore dize, iznad svoje glave svete,
I ugleda, cudeci se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo celo, pomrsene guste vlasi,
Ali celo uzviseno, bozanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu cedo bledo,
A kroz suze prosaputa: "Primamo te, milo cedo".
* * *
Vekovi su prohujali, od cudesne one noci,-
Vekovi su prohujali i mnogi ce joste proci -
Al' to dete joste zivi, jer njegova zivi slava,
Jer to dete bese Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
Turska
Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leze
I mirna uboga sela. Sa mracnih domova njini'
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il' sumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrezom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strasan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta
Sanjivo sumori vetar i nice visoka trava
Sumornog zaborava.
Izgleda, kao da covek ni rukom dotako nije,
Sto su stoleca burna odbila u mracnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije,
I zmija odvratno mili i guster po travnom podu.
U poznu jesen
Cuj, kako jauce vetar kroz puste poljane nase,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkce okiso konjic i zurno u selo grabi,
I vec pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru zivinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zvizdi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
U spomenicu
( prijatelju Simi J. Avramovicu)
Kad potece mladost, sto nas sluzi sada
I pokida zivot sve zice veselja,
Kad nas borba smori i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -
Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to jece moje pokidane strune,
To udara proslost u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada nase mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na verima groba,
I svega se seti i omahni rukom...
1887.
Zimska idila
Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori sneznog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda cuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici nasoj,
I macak na banku drema. Kroz tamu veceri blede
Dugacke i svetle senke po zidu cudno se viju,
A oko ognjista sniskog ozebla decica sede.
Deda uzeo lulu i s paznjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseci slusa vetrinu sto poljem duva.
Po kasto zaskripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor cuje.
To se komsija Panta, sigurno iz gore vraca,
Pa zurno ispreze stoku i celjad po kuci psuje.
Zimsko jutro
Jutro je. Ostar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trscani krov, U daljini gube se brezi
I kruze vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Jos niko ustao nije,
A budan petao vec, zivosno lupnuvsi krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvucnim remeti glasom
Taj mir u casu milom.
Il' kadkad samo tek zvizdanje jasno se cuje
I tezak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameci pse, poguren u polje zuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustos i mir. Nocna se kandila gase
A svezi, jutarnji dah, prelece doline mirne,
I sum se razleze blag, kad svojim studenim krilom
U gole grancice dirne...
1884.