Danilo Kia

IZVOD IZ KNJIGE ROðENIH (kratka autobiografija)
Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mańarskoj a zavra
io je trgova%0Å„ku
akademiju u mestu rońenja izvesnog gospodina Viraga koji će, miloa
ću
gospodina D~
ojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna
liberalna politika Franje Josipa II kao i ~
elja za integracijom navela moga dedu
da svom joa
maloletnom sinu mańarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz
porodi%0ńne hronike ostaće, meńutim, zauvek nerazjaa
njene: godine 1944. moj
otac kao i svi naa
i rońaci biće odvedeni u Aua
vic, odakle se skoro niko od njih
neće vratiti.
Meńu mojim precima sa maj%0ńine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski
junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga ma%0ńa dodati
slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom
nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.
U mojoj %0Å„etvrtoj godini (1939), u vreme donoa
enja antijevrejskih zakona u
Mańarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u
pravoslavnu veru, a
to mi je spaslo ~
ivot. Do svoje trinaeste godine ~
iveo sam u
Mańarskoj, u o%0ńevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog
pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u a
koli sam slua
ao katehizis
i katoli%0ńku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća razli%0ńitost", ono a
to Frojd naziva
Heimilchkeit biće mojim osnovnim knji~
evnim i metafizi%0Å„kim poticajem; u
svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mańarskom; jedna je govorila
o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripoveda%0Å„koj mea
avini fakata i
legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema knji~
evnosti nije
bez zna%0ńaja %0ńinjenica da je moj otac bio pisac meńunarodnog reda vo~
nje: to je
%0Å„itavo kosmopolitsko i knji~
evno nasleńe.
Moja je majka %0Å„itala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez
~
aljenja, da su romani "izmia
ljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena
averzija prema "pustim izmia
ljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je
~
iveo moj ujak, poznati istori%0Å„ar, biograf i komentator Njegoa
a. Odmah po
dolasku polagao sam ispit za likovnu a
kolu. U ispitnoj komisiji bili su Petar
Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak
Hudonove portretne statue - li%0Å„ila mi je na jednu staru Nemicu koju sam
poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda
zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sa%0Å„ekam godinu-dve kako bih mogao
imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlu%0Å„io sam da ipak zavra
im
maturu.
Dve godine sam u%0Å„io violinu u muzi%0Å„koj a
koli, gde mi je predavao Simonuti
stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je
obo~
avao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzi%0Å„ka se
a
kola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i
mańarske romanse, a na a
kolskim igrankama tango i inglia
-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pia
em pesme i da prevodim mańarske, ruske i
francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezi%0Å„ke ve~
be: spremao sam se za
pesnika i izu%0Å„avao knji~
evni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri,
emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, dr~
ali s
jednakom spremom predmete kao a
to su matematika, fizika, hemija, francuski,
latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao
prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu knji~
evnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i knji~
evnost boravio sam u Strazburu,
Bordou i Lilu. Poslednjih godina ~
ivim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne
bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: %0Å„ujem kako
se naa
ijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona
trea
ti harmonika.
(S. d., Mansarda, str. 111-113)