0012 3

22

B, d, g se jednako izgovaraju i na zavrśetku reći, npr. u golub, rad, drug, a ne obezvućavaju se kao u nekim drugim slovenskim i neslovenskim jezicima.

3.2.2. Frikativi su prikazani u sledećoj tabeli:

bezvućni	zvućni
s	z
ś	ż
f	(v)
h

Ś se izgovara kao francusko ch, englesko sh iii nemaćko sch. Ż je njegov zvućni parnjak (francusko j u jour).

H se izgovara s punom aspiracijom (kao nemaćko ch u Bach).

Glas v je stavljen u zagradu jer, mada je po mestu V izgovora (labiodental) jednak glasu f, on se ne ponaśa kao njegov zvućni parnjak nego kao sonant, o ćemu v. 3.2.4.

3.2.3. Afrikate su:

bezvućne	zvućne
c
ć	dż
ć	d

C uvek ima vrednost slivenog ts (nemaćko z u Ze.it, italijansko z u pizza), nezavisno od slova koję mu sledi: car, cura, lice, baciti, cvet, stric.

Afrikate ć i ć su po zvuku slićne engleskom i Ć i c śpanskom ch, italijanskom ci u ciao, ali se ni jedna ni druga ne mogu izjednaćiti s njima. Ć je stopljeno Itl + /ś/: pri njegovom izgovoru vrh jezika se oslanja o alveole, dok je pri izgovoru ć vrh jezika spuśten, a srednji deo jezika oslanja se o alveole i prednje nepce.

Po akustićkom utisku, c je »tvrde« nego maloćas po-

menute strane afrikate, a ć je »mekśe« od njih. Mada razlikovanje afrikate c od ć ponekad zadaje teśkoće i Srbima iz pojedinih krajeva, u standardnom izgovoru one se moraju razlikovati. Postoje minimalni parovi koji se po znaćenju razlikuju samo tim parom fonema, kao car ’draż‘ - ćar ’korist‘, spavaćica zena koją spava‘ - spavaćica ’spavaća kośulja'.

Svestosmo rekli za parc-ćvażi i za njihove zvućne parnjake. Za dź, stopljeno Id/ + lii, poloźaj jezika je isti kao za c, usled ćega je ono »tvrde« od engleskog j iii italijanskog g u Genova. Za d poloźaj jezika je kao za ć, pa je ono »mekśe« od ovih stranih suglasnika. I ovde postoji poneki minimalan par, npr. dżak 'vreća‘ - dak ’ućenik‘.

3.2.4. Sonanti. - U sonante se ubraja nekoliko tipo-va suglasnika: nazali m, n, nj, likvide /, //, r, uz to v i j.

Zajednićka im je osobina da ne ućestvuju u opoziciji zvućno-bezvućno i da pri njihovom izgovoru vazduśna struja prolazi pored prepreke koju stvaraju delovi govor-nog aparata.

M, n, l i r ne zadaju posebne teśkoće pri ućenju. ,₍,rcd /« i.• Kao i u drugim jezicima, fonema n prelazi u velarnu varijantu ispred velara k ilig: alveolarno (vrhom jezika) izgovara se u Ana, tanak, ali velarno (zadnjim delom jezika, kao ng u engleskom sing) u Anka, tanka, tango.

Glas nj je palatalni nazal, analogan śpanskom n (u mańana) iii italijanskom i francuskom gn. Izgovara se pritiskanjem prednjeg i srednjeg dela jezika uz tvrdo nepce iza alveola.

Glas Ij je palatalizovan u odnosu na l, kao u U śpanskom ll (u caballero) iii italijanskom gli (u figlio).

Izgovara se srednjim delom jezika, dok je vrh jezika spuśten uz donje zube.

Glas j se izgovara kao u nemaćkom, odnosno kao / ipsilon u engleskom jes, boy iii u śpanskom yo, hay. Po artikulaciji je veoma blizak vokalu i, usled ćega dolazi