0122

242

uz druge glagole koji ogranićavaju mogućnost izvrśenja raduje, odnosno slobodnu volju izvrśioca, kao umeti, pomoći, pustiti, dopustiti, nameravati, pokusawti itd. Primeri:

Ne żel im da se iko oseti uvreden.

Pustite ga da sam odlući.

Trebalo je brże da reagujemo (subj.).

Moj sin će vam pomoći da prenesete stmri.

Izrićne rećenice mogu zavisiti i od imenica, pride-va iii priloga ćije znaćenje zahteva da se dopune zavi-snom rećenicom. Primeri:

Nema dokaza da su eksploziju izazvali tero-risti.

Naućnici su sigurni da će naci reśenje.

Bilo bi previśe da i ja odem na odmor (subj.).

Upotreba zamenice to

21.5.1. Ukoliko rekcija predikata glavne rećenice zahteva predlośku sintagmu, izmcdu predloga i izrićne rećenice mora se dodati pokaźna zamenica srednjeg roda to u odgovarajućem padeźu:

Nije bilo reći o tome da se fakultet seli u Beo-grad.

Pomirila se s lim da neće naci muza.

21.6. ZAVISNOUPITNE REĆENICE

Podvrsta

izrićnih

rećenica

Ove rećenice zapravo su podvrsta izrićnih. Dolaze pośle glagola pitati (se), raspitivati se, ispitati i slićnih, kao i pośle glagola govorenja (naroćito kad su u odrećnom obliku). Po obliku su iste kao nezavisne upitne rećenice (tj. pitanja), samo im je intonacija drukćija, a u pisanju se ne zavrśavaju upitnikom. Primeri:

Pitaću prodavca da li ima deterdźenta. (Up. nezavisnu rećenicu: Da li ima deterdźenta?) Niste mi rekli gde ste juce bili.

Objaśni mi zaśto si to uradio.

Zavisnoupitne rećenice mogu doći i pośle glagola kao znati, ćuti, saznati, doznati, ali prvenstveno kad su

u odrećnom obliku, u upitnom obliku, iii kad su i sami u zavisnoj rećenici:

Niko ne zna zaśto se klima menja.

Ko zna gde je sad moj bivśi udvarać.

Pokuśaću da ćujem sta se lamo dogada.

21.7. ODNOŚNE (RELATIVNE) REĆENICE

Poćinju odnosnim zamenicama koji, kakav, ćiji, koliki, ko iii sto. Ćesto su umetnute u glavnu rećenicu. Dolaze goto-vo uvek neposredno pośle antecedenta, tj. pośle imenice, zamenice iii imenićke sintagme na koju se odnose.

Dok druge zavisne rećenice uglavnom poćinju uioga veznikom, koji je samo spój s glavnom rećenicom, /aunnuc odnośna zamenica je ujedno sastavni element odnośne    ;

rećenice. To znaći da ona u njoj ima ulogu subjekta (npr. Evo ćoveka koji će nam pomoći: up. Ovaj ćovek će nam pomoći), pravog objekta (Evo ćoveka koga smo oćekivali) iii raznih dopuna (npr. Evo ćoveka o korne smo govorili).

Odnośna zamenica se slaźe sa antecedentom u rodu i broju (Evo źene koją...; Evo deteta koję...; Evo Ijudi koji... itd.), ali ne i u padeźu, jer padeź antecedenta za-visi od njegove funkcije u glavnoj, a padeź zamenice od njene funkcije u odnosnoj rećenici.

21.7.1. Najćeśća odnośna zamenica je koji. Pored prime- so/i ra kao sto su oni navedeni u prethodnom odeljku, koji se ćesto javlja i u umetnutim rećenicama, npr.:

Povrśina na koju nanosimo lepak mora biti potpuno cista.

Podsetimo da je akuzativ muśkog roda jednak genitivu za źive, a jednak nominativu za neźive antę-cedente (v. 7.5):

Predsednik za koga smo glasah mora da is~ puni obećanje.

Zakon za koji smo glasali joś nije stupio na snagu.