БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ

ДИСКРЕТНИ ХЕРОЈИ

Добра вест

Свесни да живимо у времену у коме је човек заборавио шта

значи бити човек, осетили смо потребу да албум издамо на

баш овакав начин. Сматрамо да људи којима су посвећене

ове песме нису нити наша публика, нити конзументи, нити

наши следбеници, нити фанови, већ пријатељи са којима

желимо да поделимо наше идеје. Данас када је све на продају,

када сви трче за успехом, када све и свако има своју цену

и када је новац постао једино мерило вредности, ми смо

одлучили да овај албум поделимо са вама на интернету –

бесплатно, са надом да ћете ову добру вест и ви поделити са

другима. Желимо да наши стихови буду подршка на путу да

СВИЗАЈЕДНО постанемо бољи људи. Овај албум је посвећен

дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке,

који се не предају без обзира на околности, који никада не

стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у

сутра. Овај албум је посвећен њима, односно вама.

1. Почетак
2. За све моје људе

Ово овде нису строфе за љигаве и лоше,

Већ за моје што се боре, дискретне хероје.

За обичне ликове, искрене и добре,

Што не намећу се много, али неће да се склоне.

Јер када брод тоне увек прво пале мишеви,

а капетани искусни, на друге ће мислити.

Живот зна да буде Титаник, усамљеник, изгнаник,

тад рађају се Титани, у невољи истрајни.

Ово овде нису коске за клинце да се ложе,

поруке просте да глупости се множе.

Нема јефтине прозе, лоших трипова што возе,

прво звуче добро, а онда заврше к'о проблем.

Ово овде све је лично, ми не продајемо приче.

Комплекс не величам, већ ствари што су битне.

Овде има рима свима клинцима за пример,

за све усијане главе, да се охладе и смире.

Рефрен:

За све, за све, за све моје људе!

За све, за све, за све моје људе!

За све, за све, за све моје људе,

што упорно се труде да сутра боље буде!

За све, за све, за све моје људе!

За све, за све, за све моје људе!

За све, за све, за све моје људе,

што упорно се труде да сутра боље буде!

За све моје људе много љуте и брзе,

Што кад наиђу муке не могу да издрже.

Филм им лако пукне, лакше друге мрзе,

па се муче и чуде, што снови су под кључем.

Клинац лако слуђен, из трипа „боље туђе“,

мисли да је матор, а из филма „рођен јуче“.

Погрешно си учен, јак си само у гомили,

лако је згутати и попити, слабијег изломити.

Немаш коме да се обратиш, прави пример потражиш,

јер сутра брзо долази, треба човек постати.

Нестали су кодекси, остали су комплекси.

Победе су порази, а исходи су потресни.

Зато, стани мало, размисли, шта ћеш тиме постићи.

Ако не знаш сам, ова песма нек ти објасни.

Она је за снове, за све људе моје,

што упорно се труде да сутра боље буде!

Рефрен

За све моје људе што поштено се труде,

ходају, не пузе да би постигли успех.

За све што се муче, што рано се буде,

раде послове труле да би плаћали рачуне.

И за све оне друге што разна срања трпе,

ал' не праве компромисе да крај са крајем скрпе.

За све вама луде, што сматрате за глупе,

ал' им завидите увек што не полажу рачуне.

Нас не могу да купе, јер све радимо срцем,

и на кварно кад нас буше, ми им покажемо зубе.

Они лажне приче нуде за све моје људе,

који створили су свет у који неће да их пусте.

Који поднеће и жртве за снове, макар пусте,

а ми стојимо уз њих да се глас о њима чује.

Не дамо да угуше наше мале побуне,

ми растемо у дивове до коначне победе!

Рефрен

3. Свим срцем

Ту смо као годишња доба, као нов дан који доноси зора,

коју чекаш сад са мном као део племена мога.

БС, још једна година родна, БС, још једном ту као део

ваших живота.

Као година нова, повод за весеље,

нови Синдикат, улице брује широм целе земље.

Нови Синдикат и одједном тебра живот леп је,

цео дгра певуши кришом, звиждуће и хејтер.

Зато и ти сад ухвати корак са армијом,

што одлучно подземље представља.

Ходај са мном, осети улице Београда,

слушаш звук повратка и слободан летиш изнад облака.

И ниси једини, тол'ко људи, крај се не види,

тол'ко људи нас прати, к'о је мог'о то да предвиди.

Тренуци вреднији од свих материјалних срања,

клинце скидамо с' Гранда к'о Драјзерова клинце с'

пајда.

Трунка здравог разума у лудилу грешног града,

резултате рада видим чим закорачим на асфалт.

Војска Синдиката са сваким стихом јача,

па сад цео град пева попут хорде навијача.

Рефрен:

БС се воли као клуб – свим срцем!

К'о за друга у невољи, увек ту – свим срцем!

Сви к'о један, и у добру и у злу – свим срцем!

Сваког трена, кроз цео трновит пут – свим срцем!

БС је легенда што живи,

удахне ваздух сваком песмом коју сними.

Удахне живот свакој речи коју напише,

БС инспирише и кад је најтеже.

Ово је сан који цео живот сневам,

док са бине гледам масу како наше песме пева.

Осећају људи искреност, ово је наше,

они који нас не воле могу само да нас се плаше.

А и имају чега, Синдикат нова страница,

екипа гладијатора ослободила се ланаца,

домогли се оружја, окупља се армија,

Синдикат трећи албум, Ханибал пред вратима!

БС,

сви к'о један, и у добру и у злу – свим срцем!

Сваког трена, кроз цео трновит пут – свим срцем!

То што на бини сада гледаш није цела санта леда,

то је само део свега, врх леденог брега.

Наша ствар је много већа, питај агенте ДБ-а,

ко све цео концерт пева, кол'ко спремних је на један.

То се поуздано не зна, јер препунила се свеска,

досијеа, мањак места, служба је одавно свесна,

БС није банда смешна, с' којом може да се зеза,

много жилава је мета, нема правог инструмента.

После батина и метка, овдашњих ограна реда,

остаће идеја, песма, да на њој одрасту деца.

Пламени иницијали правог подземног бренда,

запаљени искром која дошла је право из херца.

Пробуђених маса чека испред регрутног центра,

маса истине је жедна, укидања табу тема.

Тога сваки кер се зента, преврће у сну и јеца,

јер кад не буде нас више, то ће бити само смена!

Кад изгубила се нада, у блато воља кад је пала,

тада под знак Синдиката браћа заједно су стала.

Од тада нема више назад, свуд се распламсала ватра,

кад пада лишће морала, ми за истину смо јатак.

Зато немој плакат драга када падну ова стабла,

земља спремна биће тада да никну нова, млада.

Стигли смо, све пред собом чистимо,

Синдикат, наш идеал истина.

Овде изгледам к'о чудо праве вредности кад фурам,

све што стекао сам трудом, све поделио сам с' другом.

И зато смо за државу најстрашнији криминал,

дружина што никад се не продаје за динар.

И ко хоће да нас склони, може слободно да проба,

ал' то више нисмо ми, то је идеал, то је борба.

Рефрен

4. Човек

Речи веће су од дела, его већи је од тела,

шта ти знаш нико не зна, прочит`о си да си јебач.

Зато као краљ света улицама града шеташ,

грабиш шта ти треба, а крчиш шта ти смета.

Обучен к`о мафијаш из мафијашког филма,

из лимузине клинке снимаш у пратњи горила.

Тежиш друштву бандита јер се палиш на криминал,

они знају да си пичка, али везе ипак имаш.

Развучеш кока колу по столу јер неко прод`о ти је фору,

да се мање спава ноћу кад квалитет је у носу.

Апартмани, сплавови, за жену си на послу,

све се сазна, извали, ал' тићу се за лову.

У основи свега је комлекс очигледан,

гарант си некада као деран био опако јебан,

па пред свима зато сад се представљаш к`о мачо,

али титула човека се не продаје за злато.

Ти си тај што каже да сви тапкамо у мраку,

оформио си странку да би им`о неку шљаку.

Због мало славе ти си с` ђаволом у браку,

ова Србија је ћопава, ал` ти јој крадеш штаку.

Полтрони око тебе воле када држиш банку,

имаш комплекс јер ниси никад био мангуп.

Зато скупљаш крими друштво да са њима пијеш кафу,

донаторе кријеш шатро они су у страху.

Трула је фора кад те цимају за дрогу,

због тог` се само примају, нервирају на блогу.

Ти трендове пратиш, брендове и моду,

лети си на броду, зими си на борду.

Ајмо руке горе ви што ваћарите фондове,

биће вама боље ако Србија још потоне.

Велик` БС поздрав за све лицемерне скотове,

сваком који жели преко нас да образ опере

Рефрен:

Да видим да л` си човек, покажи ми шта можеш,

боли ме курац како се ти зовеш,

зајеби празне приче, немој да се ложиш,

када дође фрка да л` ћеш остати да стојиш!

Сви би да мењате ствари, да мењате систем,

причате приче, а ништа урадили нисте.

Гледам те како скупљаш ловорике,

како дајеш изјаве да радиш за више циљеве.

Свираш курцу, продајеш нам маглу,

идеш по иностранству и славиш сваку награду.

А ми треба да будемо срећни због тебе,

овде где људи умиру од глади, боре се за себе.

Играш на лопту да ти си наш просветитељ,

а дебело наплаћујеш сваки пут када те објаве.

Слеп си од похлепе јер видиш само интерес,

а ипак се усуђујеш да доводиш у питање,

нашу борбу, цимање и циљеве,

а седиш по салонима, фураш приче килаве.

Згази на асфалт да те дохвате улице,

јер стварност нема обзира за нашминкане пудлице.

Ти си само пајац што виси с` туђе узице,

варалица шарена на врху туђе удице,

у овим мутним водама те користе к`о украсе,

а ти пуштај крила глупане, све док те не удаве.

Рефрен

Можда давно на почетку си личио на човека,

чврсто веровао у борбу, идеале им'о некад.

Сад си један предан кретен, к'о шлихтара вредан,

похлепан испао из реда, све би хтео, све ти треба.

Колико је доста? Знам изгубио си компас.

И кад се томе дода, да волиш да си познат,

и на којим гајбама си увек био гост драг,

и још к'о зна штошта, зато пит'о бих те просто,

Јел` све оно у носу о страначком трошку,

из посла јебеш Косово и зајеби к'о смо?

Пошто то је прошло па да не знаш онда можда,

кад се све сабере, кол`ко кошта образ?

Због свега комплексашу, ми у Синдикату,

оформили смо групу, оно нешто као странку.

Преслишавања полако, канцеларија у мраку,

за сваку љигу такву за сутра да вам буде наук.

Рефрен

5. Гала - социјала

Ја сам им'о све. – Ја нисам им'о ништа.

Мени суво злато. – Мени чича глиша.

Мени топла соба. – Мени пада киша.

Мени пуна шерпа. – Мени хладна виршла.

Ја у лову на дивљач. – Ја у лову на миша.

Ја у соби тигра. – Ја ћебе од плиша.

Ја јебем манекенке. – Мене јебе триша.

Ја иш'о свуд' по свету. – Ја не даље од Ниша.

Ја имам лимузину. – Ја зимво се на плину.

Паре трошим у казину. – Немам дрва за зиму.

Кад ме виде пичке зину. – Мени уделе ситнину.

Па запалим Кохибу. – Ја ужицкам „Дрину“.

Рефрен:

Мени овде гала! – Мени социјала!

Мени гајба вила! – Ја немам где да спавам!

Ја имам све што треба! – Ја сам жељан свега!

Ја једем само кавијар! – Ја немам ни за леба!

Ја сам члан у странци. – Ја сам брате ганци.

Мени министри ортаци. – Мени сви су ганци.

Око врата ланци. – Ја немам брате штани.

Ја купујем на тендеру. – Ја скупљам стари папир.

Ја имам и јахту. – Ја купам се у шахту.

Ја возим се у шатлу. – Ја кешам се на „Ласту“.

Мени златни зуби. – Ја имам сваки други.

Ја летов'о на Куби. – Ја спав'о сам на клупи.

Ја у криминалу. – Ја сам у каналу.

Са свима сам у талу. – Ја и даље у каналу.

Ја обиш'о Панаму. – Ја уп'о сам у Саву.

Ја у Амстердаму траву. – Ја у „Скели“ кару.

Ја му дајем по тартуфима. – Мени дају по чмару.

Мени црнкиње у стану. – Ја немам стан ни храну.

Ја имам гајби плазму. – Ја сањао сам сарму.

Ја имам добру карму. – Ја сам прдео у чабру.

Рефрен

6. Главом у зид

У последње време, стално те срећем,

самог на клупи у парку, седиш причаш са флашом.

Правиш се да ме не видиш, не знаш шта би ми рек'о,

а ја те избегавам и увек пређем преко.

Сад далеко и страно ми делују они дани,

кад у крају сви су знали кад баш ти прођеш улицом,

најновији превоз са надрканом музиком,

и најбољом цупиком, а ти у елементу.

Са осмехом на лицу, сви се грабе око тебе,

вртиш туре у кафићу, сијаш пуним сјајем.

Знам, одувек сви су те мрзели, ал' су ти се шлихтали,

а клинци те имитирали и твоје форе скидали.

И увек су се триповали да буду твоји пулени,

да буду виђени са тобом, к'о пси би били срећни.

А и ти си био такав на почетку каријере,

пратио си старије и скупљао пулене.

Ситне крађе, преваре, брзе тике су севале,

ниси никог зарезивао док си своје име градио.

Преко лешева си газио у остварењу свога циља.

И најбољег друга, ако ту је нека кинта,

би оставио у блату да за твоје дугове испашта,

да му одрадиш рибу, то ти није било ништа.

Ниси био много храбар, ал' брзо си се намаз'о,

у пуцњави на сплаву, шатро ту си се доказао.

То се градом брзо прочуло, иако ниси ти пуцао,

и отада све је почело муњевитом брзином.

Од тренутка кад у прву комбинацију си упао,

преко шиптарске везе брдо пресе тад си куповао.

Крајцов'о пакете, јер си увек био алав,

све си хтео преко ноћи, био си много гладан.

Сећам се, кол'ко си се радовао кад су клинци извалили

ексере,

ваљ'о си их на стотине.

Убрзо си купио и прву килу, разбио је на квотере,

а паре су се сливале у твоје препуне џепове.

Постао си бахат, за собом остављ'о си репове,

губио си другове, а множио си грехове.

Четвртаци су чули за твоје велике послове,

па је пало прво хапшење и почело је друкање.

Твоја веза за снабдевање од певања пукла је,

и по целом граду чуло се...

Рефрен:

Ти мислиш све је твоје, све преко ноћи може,

ал' схватиш да је касно тек кад главом удариш у зид.

Ти јуриш своје снове, ал' то су ноћне море,

и кад се пробудиш, сад како да се помириш са тим.

Пубови су те уремили да ваљаш њихову робу,

док ти цинкариш друге, они на једно око зажмуре.

Не знајући то, многи су ти се поверавали,

да би сутра, због тога, у „29-ом“ завршавали.

Са лисицама на рукама и кесама на глави, у најгорим

мукама,

колико само људи и даље због тебе лежи...

То је било златно време за гњиду попут тебе,

јер си се фур'о пун себе, без обзира на друге.

Имао си моћне партнере, који би се побринули,

да кроз џунглу на асфалту увек прокрче ти пут.

Постао си прави мали тајкун, главни привредник у

крају,

имао си штошта, ал' ти није било доста.

Тада си још увек могао без казне да прођеш,

јер у овој дивљој земљи и гори преваранти од тебе су се

извукли,

а да нису платили, ни на мосту ни на ћуприји.

Тада си се зајебао, твоји мали излети нису се свидели

мурији.

Постао си ризичан, јер профит нагло се смањио,

више нису имали добар увид у то шта си радио,

шта и коме си ваљао, коме и за шта си давао.

Све више и више си трошио, све мање и мање си враћао,

све док се једног дана ниси нашао у шуми, везан за

дрво,

с' екипом која те мучи, пребијен на мртво.

Твоје измрцварено тело на сто места је пукло,

унутрашње крварење, сви су мислили да си умро.

А и боље би ти било, овако не знаш шта те чека,

за разлику од некад више немаш своја леђа.

Више нема твојих снова, пара, послова и кола,

више нема твојих прича, клинци имају новог идола.

Ти си отписан за све, мртав човек који хода,

ти си последњи талог, свуда носиш своју пропаст.

Сви се склањају од тебе, к'о од куге и колере,

сви памте какав гад си био, нико те не јебе.

Ти си доказ похлепе, као најниже побуде,

која ако те обузме не може нигде да те одведе.

Само још један пијанац из парка, са омчом око врата,

пролазан к'о киша једног усамљеног облака.

Једна звезда, која је само на тренутак засјала,

па је пала.

Рефрен

7. Зајеби

Рефрен:

Утоке зајеби, ножеве зајеби,

Улице се клони, окрени се себи!

Творза зајеби, који ће то теби,

имаш само један живот – то је једино што вреди!

У граду је срање, сви се само кољу,

то што било је у топузу сад је у пиштољу.

И ножева к’о кише, клинци боду клинце,

пошто нема перспективе, међу собом траже кривце.

Кад му дају преко гудре сви изгубе живце,

викендом у клубу увек неком сјебу лице.

А шта ту ради мурија?! – Она брани систем,

а систем нам је и крив што је читуља све више!

Они кажу демократија, ал’ кад приђеш ближе,

видећеш тортуру која свима ломи кичме.

У ваздуху тензија, не могу да дишем,

али не треба ми утока, већ оловка да пишем.

Стари ил' Нови, Београд све је гори,

на улици, у школи, гудра „на изволи“.

Кланови-идоли, да се поносе ментоли,

који мисле да је живот само бљесак у сезони.

Рефрен

Једни на утоке се ложе, једни све да боду ножем,

једни боксере да носе, ал' све то изађе на лоше.

Ал' где је Љуба, где су муда и времена друга,

кад је пар маснаја, нос, аркада, био исход туча?

Сад смо упали у серије, новинске пуне су колоне,

сваког дана у месецу, овде убијен, овде избоден.

Клинци лако дођу где не цене доброту,

батине сипају к'о воду, људи куну у слободу.

А још ко јуче испод клупе, ризле, пљуге и кет вутре,

сада остале су црте, некад беле, некад жуте.

Немој бити глуп да не видиш крај пута,

случај суров, сутра, гудра, сигуран крајпуташ.

Групе свуда, нико будан, јаки, смели, све би хтели,

зајеби што не би неко да уради теби.

Савршенству стреми, љубави у себи,

знање, сурови тренинг, живот једини што вреди.

Рефрен

Доба правих хероја и вредности прошла су,

задња су времена, клинци су у хаосу.

Купе брзу патику, учкур затегну,

намрште фацу и спремни су за улицу.

Одмах газе по гасу, журе све да пробају,

газе пуну линију, све да се убрзају.

Брзо стопе се у масу, јер снага је у броју,

нема идеала, па због глупости се кољу.

Мисле да су муда ако заваља се гудра,

за ситну лову, ситна душа, не брине за сутра,

пушта да му друга у смрт вуче струја,

стоји и гледа док сви тону око њега.

Све је постало мода, ово су ђавоља посла,

више није битна истина, већ кол'ко нешто кошта.

Угаси тај програм док не исперу ти мозак,

мисли својом главом то је права слобода.

Рефрен

8. Ту сам ја

Знам да много тражим, ал' ајде пробај, стани,

само на тренутак око себе поглед баци.

Живимо животе к'о на фабричкој траци,

док нас неко сортира, држи нас у шаци,

бира да л' смо добри или шкартира и баци,

а ми слушамо инструкције к'о гласове лудаци.

Препуштени струји као чамац на олуји,

и нико да се сети чему кормило служи.

Нико да се сети да мисли својом главом,

пуштамо програм да нам каже шта је стварно.

Буљимо у екран да би упознали неког,

преко пута седимо, а тако смо далеко.

Речи губе смисао, понављају се фразе,

користе се оне које најбоље пролазе.

Нико се не труди да нешто ново каже,

свима је лакше да остану са стране.

Ај' изађи мало напоље, тамо где је акција,

да видиш стварност ван новинских редакција,

да чујеш, из прве руке, како стоје ствари,

па да вратимо се назад вредностима старим.

Рефрен:

Ако треба – ту сам ја, мало маште – ту сам ја!

Ако мислиш да је касно и кад станеш – ту сам ја!

Ако желе да те врате, и кад се лаже – ту сам ја!

И кад напољу све стане – ту ћу увек бити ја!

Ако треба – ту сам ја, мало маште – ту сам ја!

Ако промене те плаше, и кад паднеш – ту сам ја!

Ако желе да те врате, и кад се лаже – ту сам ја!

Док не залечимо ране – ту ћу опет бити ја!

Ја сам пети елемент ове музике, појачај звучнике,

изађи из љуштуре, пусти звук да с' тобом путује.

Пробај опет да се бутујеш, јер систем ти је уништен.

Живот је умишљен, ал’ ја могу да регулишем.

Осети пулс луднице, не плаши се, тргни се,

дуго времена си провео на дебљем крају узице.

Заборави сапунице и набачене удице,

докажи да си краљ, да поседујеш улице.

Сузне очи погледе су сузиле, многе су збуниле,

речи неког судије због којег машта умире.

Мозак је програмиран да упија инструкције,

лажи су мелем за умртвљене функције.

Ал’ стижу нове фракције, револуција на траци је,

Ђафе Селасије брани душу нације.

За све пропуштене акције и стање хибернације,

доноси вам сате праве „менталне редакције“.

Буди стрпљив, прати ме, само без панике

изађи боље напоље и обуци брзе патике,

да поделимо залихе вредности правих,

јер време лети брзо, а лоше су нам навике.

Рефрен

9. Пази, пази

Пази сад сам дош'о, пази, пази, да ти кажем,

пази водим и екипу, пази смрадови се траже.

Зато пробај да се снађеш, пази ми смо попут браће,

к'о би да се качи знај да живеће краће.

Пази куда идеш, зато пази к'о те прати,

пази, пази, како сејеш, јер ће тако да се врати.

Пази чему се веселиш, пази туђе не пожели,

у ћелији хладној друштво гадно сада делиш.

Кажеш немаш везе са мном, ово нема везе с' нама.

Пазите ово је грешка! Не, пази, сети се дана,

кад си варао, градом харао, курве карао, људе смарао,

све, пази буквално све, законе рушио, обарао.

Пази, пази, као пит ја тренирао и кидао,

сада сводимо рачуне, чуј ме пуно си их имао,

напушавао се с' Богом, пази засрао си много,

врата отварао ногом, клинце филовао дрогом.

Пази, рекли су ти: Пази, води рачуна шта радиш,

али болело те уво, ниси престајао да газиш.

Јер живот није тебе, па ти друге ниси мазио,

сад имаш шта си тражио, зато што никад ниси пазио.

Рефрен:

Пази, пази,

да те жеља не повуче, пази, не дај да те купе!

Пази, пази,

ово је борба, стисни зубе, буди ту за своје људе!

Пази, пази, време лети, ту су и прве седе,

мислиш млад за њих, ал' улице не штеде.

Ниси имао среће, ниси имао, јесте,

ал' то те чини јачим, више ниси дете.

Више ниси дете, па пази шта радиш, то окрутан свет је.

то су окрутни људи. Пази, пази на грешке.

Пази да се не опечеш, то су улице вреле,

као афричке равнице. Пази, пази хијене.

Да л' чујеш у даљини? То смрт ти се смеје.

Сад грабиш к'о никад, јер ти пролази време,

надохват успеха, ал' они пазе на тебе.

Осећаш погледе љубоморе, зависти, ударце.

Не веруј свакоме. Пази, пази, да те не ураде.

Пази на фуњаре, цаве, лоше утицаје,

добро пази ко је ко, чувај праве другаре.

Широм отвори очи и пази где стајеш,

на сваком кораку вребају отровнице гладне.

Широм отвори очи, храбро настави даље,

ал' пази да те не заслепи сво то незнање.

Рефрен:

Пази, пази,

трагови остају свуда, зато пази куда стајеш!

Пази, пази,

у животу све се враћа онако како дајеш!

Пази кад не могу да верујем каква нам је судбина,

кад морам да пазим где газим и да не верујем људима.

Пази, кол’ко видим, нико не пази о другима,

већ само пази своје, туђе граби, само узима.

Пази, од свега нема ништа, власт је овде увек сигурна,

не мора да пази, све се ради, пази, без цимања.

Не треба им сила да нас узјашу без ритања,

ми сами себе пазимо, јер не постављамо питања.

А зато битне су нам ствари које имају рок трајања,

пази све ти скреће пажњу, само будност да је смањена.

Пази, пази, ова кола, пази дроља, пази лова,

пази, пази, нова њушка из ријалити шоуа.

А то је само део плана да ти исперу мозак,

пази вести које дају на тебе делују к'о „Прозак“.

Пази, сам си себи твроза, пази, комплекс ти је компас,

пази, касно ћеш да спазиш да у пропаст своју ходаш.

Пази, зато добро пази, да сутра не буде ти криво,

што си увек много пазио и кичму си савиј'о.

Пази, још увек није касно да неке ствари кажеш гласно,

нек се тебе пазе они од који пазиш се ти стално.

Рефрен:

Пази, пази,

да те жеља не повуче, пази, не дај да те купе!

Пази, пази,

ово је борба, стисни зубе, буди ту за своје људе!

Пази како смо кренули нећемо још дуго,

пази не делује тако док не промениш угао.

Док гледаш све у пролазу не можеш да оцениш,

јер, не пазиш ни на ништа сем себи да удовољиш.

И поред лепог времена људи су суморни,

јер нико их не пази, нико пажњу да обрати.

Иду како ветар дуне, јер је тако лакше,

уместо да једра пуне и кормило грабе.

Пази неко ће да каже да је исто као пре,

и у њихово време није било ништа боље,

само питај га да л' сме да пусти дете напоље,

и да не пази и не брине што нема га, а касно је.

Пази, некад су се клинци ложили на кликере,

знали да се побију ако виде ђидање,

сад ложе се на игрице, пуцају на приказе,

не знају да замахну, а већ су убице.

Можда нисам пазио на часу, па зато не капирам,

како је овај живот без смисла напредак.

Где се изгубила љубав према ближњима,

и зашто је наука важнија него истина?

Рефрен:

Пази, пази,

трагови остају свуда, зато пази куда стајеш!

Пази, пази,

у животу све се враћа онако како дајеш!

Пази, пази,

да те жеља не повуче, пази, не дај да те купе!

Пази, пази,

ово је борба, стисни зубе, буди ту за своје људе!

Пази, пази,

трагови остају свуда, зато пази куда стајеш!

Пази, пази,

у животу све се враћа онако како дајеш!

Пази, пази,

Овај пресудни тренутак мораш дочекати будан!

Пази, пази,

И кад крене олуја – твоја вера те чува!

10. Искуство

Још од старих времена и записа о њима,

стоји јасно као дан: Искуство је суштина,

поента, врлина, брзина, оштрина,

којом владаш да би био бољи међу другима.

Познавање ствари, улице, живота,

ничег што сам радио стварно није ме срамота.

Живот у крају, одрастање, голгота,

превара је сласна, масна као фота.

Одмарања нема, сваки предах је луксуз,

видљиво је превара, ал' за свачији укус.

Зато узми или остави, не буди као остали,

ово је цимање најгоре ко' у гасној комори.

Свуда се постави како најбоље умеш,

у основи је лако, али није, разумеш.

Мотива има разних, мени моји су чисти,

мени мало треба к'о авиону на писти,

да одлетим у непознато, вратим се јачи за искуство,

срећом све сам записао за будућност као упутство.

Кроз густо грање се пробијам, не испуштам шта

добијам,

то је моја филозофија, живот једног профија.

Лажно ме одбија, а добија мајсторија,

па некад поједем МЦ-а онако из хобија.

Владам стриктно фикцијом, римама и дикцијом,

с' похода се враћам славно као Сципион.

Још у Делфима су рекли да једном ће се родити,

и стазом искушења до спознаје ће допрети,

и спасење донети ко' Прометеј ватру,

извући из срања као Цезар Клеопатру.

Спокојан ко' Буда, апостол из худа,

путевима блуда, да, прош'о сам и туда.

Мајстор у занату, као опточен у злату,

сијам као дукат пронађен у блату.

Рефрен:

СВИЗАЈЕДНО ми сијамо,

на бини када кидамо!

Можда звучи чудно, можда делује ко' бајка,

сасвим обичан дан једног младог чаробњака.

СВИЗАЈЕДНО ми сијамо,

на бини када кидамо!

Знам да звучи чудно, знам да делује ко' бајка,

не верујеш очима, али ово није варка

Ја гризао сам асфалт и био брз и бахат,

ал' знај кад једном пређеш пругу онда нема више

назад.

Можда мало бахат, ал' сам брате такав.

Ћордол, Шипка, основна, рима ми је гвоздена.

Искуство ми је помогло да у себи нађем баланс,

па окорели шабан за час постао је шаман.

Па сам искусан као школица с' брдо уличних форица,

па ми бина дође нешто као папска столица.

Кроз живот само с' осмехом, пуно пута се опекао,

зато сад и путер сечем само бонсеком.

И не бавим се с' просеком већ грабим сваким потезом,

ко' Одисеј на повратку кући на путу нисам поклекао.

Улици хвала, само, школа ме је спасла,

имам чему да се вратим када заврши се шала.

А сада дижем револуције, орем царске друмове,

пласирам идеале због којих Сократ давно умро је.

И као Леонида баш ме брига што душмана пуно је,

зато као Синђелић – право кроз куршуме.

С' екипом, Аргонаутима, златни микрофон тражим,

пола света, ко' Магелан, да пребродим спреман.

Оснивач као Стеван, послу к'о Тесла предан,

пишем законе к'о Дракон да би било јасно сваком.

Да не предајем се лако већ стрпљиво вребам тренутак,

да упишем у историју ових наших пет минута.

Фурам одело сашивено директно од руна,

претња цивилизацији к'о најезда Хуна.

За МЦ-е армагедон к'о за Троју Агамемнон,

зајебан к'о Тамерлан, Колос од камена.

Кроз живот без илузија, мудри као Герузија,

с' обе ноге на земљи иако је ерозија.

Ми кидамо, сијамо, МЦ-еве шијемо,

са лажима се бијемо, јер све радимо искрено.

И немој мислити да ложимо, јер ово много је искусно,

гарант наше присуство да стварно биће изврсно.

Рефрен

11. Освета

Ово је веома стара прича. У то доба риме беху

сасвим другачије од оних што постоје данас.

Слике раја, а у ствари слике краја.

Росом умивен, обасјан сунцем што се рађа,

песма слапова што са камењем се свађа,

и прија ми ветар што се пробија кроз честар,

собом понео је мисли да данима сам везан.

Да ово није сунце зоре ране, већ је моје патње пламен,

слапови су корбач, разапет на точак,

тело ми је камен, роса крв из ране,

и земља би се опила муком моје браће.

У животу исход често зависи од једне одлуке, једне

битке, једног вође.

Цео живот за један дан, за починак не знам,

незадрживо сутра, ја неминовно смртан.

Савладив тренутак, страх у мени спутан,

мој познаник стари већ небројено пута.

Не одлази к'о увек већ шатором лута,

снагу ноћас скупљам иако осећај је слутња.

Сутра, све очи биће упрте у мене,

јер први напад биће како ја кренем.

А све после тога памтиће време,

а да ли ће памтити и моје поколење?

Док мислима лутам по кампу посматрам лампу што

гори,

и питам се да л' ратнике моје иста мисао мори,

јер потребан је сваки пуним срцем да се бори,

да верује у себе и у оног што их створи,

колико ја верујем у њих и колико их волим,

и моја десна рука што их са мном увек води...

У соби сенке,

Стража!

Препад, стисак снажан, првог рушим, другог бацам,

омча око врата.

Сапет сав сам, сад сам остајем без даха,

остајем без снаге, свладан на колена падам.

Задњим трзајем оружје на поду хватам за балчак.

Нападача ногом пригњечена шака,

на оштрици мача убице животињска гримаса,

мог команданта, мог из борбе брата,

вође моје гарде, а сада мог џелата!

Након што је мучки ухваћен и бачен на губилиште,

у тренуцима пред смрт, нашем јунаку пред очима

пролазе слике живота.

Мајчин поглед и осмех, очев узвик за подстрек,

са много воље, тешко у вежби, недорастао за копље.

Са монасима учим прва слова,

због казне сузе уздржавам од бола.

Прва борба, мирис крви другова из строја.

Мирис њене косе, пољубац у сенци топола.

Лепа као анђео пење се на олтар,

сватови у радости, ја срећан што је моја.

Отац у мукама ми умире на рукама.

Прослављам у сузама пропаст мојих душмана,

Раме уз раме, ја и вођа моје гарде,

непажњом усред обруча, одлучно спашавамо главе.

Рођење свога сина вином поздрављам до зоре.

Дивљи вепар у трку једним замахом оборен.

Круна сјајна у рукама патријарха,

стегови на ветру, народ поздравља краља.

Осећања све су даља,

само туга, остаје да прати ме свуда до краја пута.

За прелаз преко реке фалиће ми дукат,

и за починак није спремна кућа,

зато настављам да лутам.

Вечно заробљена, душа нашег јунака остаје да прогања

издајника.

Своје тело са висине гледам бесан,

вране што ми кидају ране терам,

ал' да их склоним не успевам.

За одмор више не знам, бесан,

неминовне судбине свестан, спокоја жељан, треба ми

мир.

Подиг'о сам духове из лешева другова,

а бирао сам најгоре, жедне воде освете,

проклете на лутање док усуд свој не остваре,

ја и моје утваре твоје походимо кошмаре.

Некад знам и да кренем сам да те прогањам,

к'о змај мењам обличја, иза тебе сам.

Мој дах ти леди крв у жилама,

брине те судбина твојих синова,

бежиш од крвавих призора.

И смех одјекује к'о грех између дворских зидова,

док од крикова да побегнеш не можеш,

стојиш прикован.

К'о у темељ зазидан, к'о жив закопан,

губиш дах, док нокте ломиш гребући свој саркофаг.

Пуштам те да побегнеш, само оставим ти ожиљак,

да те подсети на састанак сутра пред починак.

Јер твоји страхови моји су мачеви,

ни најјачи оклоп не може да заштити од савести.

Јутра дочекуј на кули будан,

ал' буди свестан да кад тад пашћеш у сан,

да те опет дочекам.

Слушали сте вокално-инструментално дело „Освета“,

групе Београдски синдикат.

12. Сведок (сарадник)

'Тео би цваки да има живот оваки,

да буде криминалац, Порше, Кавасаки.

Ово прави је гангстерај, опусти се и певај,

одраст'о на улици, где је вазда био белај.

Поч'о сам у Швабији – селидбе, молерај,

„бауштел“ са Турцима, кунтао са Курдима.

Дош'о сам из Пичковца ког нема ни на мапи,

на Западу научио шта је живот прави.

Овде сам се шлифовао, испек'о сам занат,

рекао сам себи: Ма успећу ја гарант.

Наш'о бољу шљаку, мало радио „на кваку“,

нисам бир'о клијентелу, прим'о сваку странку.

Гилиптери ме навукли, кад сам отиш'о за Франкфурт,

да с' чарапом на глави возим их у банку.

Ту сам мало одроби'о, јебига, клинац сам био,

изнабад'о сваког ко би ме прозив'о.

То сам радио за пример, да стекао би' име,

јер рекли су ми старији да тако то иде.

Кад изаш'о сам „вани“ из Службе су ме звали,

да обавим неки послић, нови пасош су ми дали.

Ја гледам моја слика, али пише друго име.

Ништа нису рекли само где треба да идем.

Из Хамбурга сам трајектом отиш'о за Штокхолм,

Четнике и Усташе – све сам их изрок'о.

Рекли ми: Задржи све оно што си покр'о.

Ноћу дискотеке, трошио сам много.

Скупило се друштво, сви из бивше Југе,

тамо беснео је рат, а ми сви златне чуке.

Тад' се распала и Служба, али не и наша дружба,

тамо доле санкције, а нама овде журка.

Рефрен:

Сви знају ко сам ја, да сам дошао са дна,

и зато грабим све што могу, јер ми припада.

Ма знају ко сам ја, Служба, Војска, Мурија,

и зато грабим све што могу, јер ми припада.

Прешли „via Zürich“ све до Азурне обале,

„Картијеове“ златаре много нам се допале.

За око су нам запале пребогате странкиње,

све су редом хтеле да пробају мушкарчине.

Ми сви млади, спортисти, тетоваже, ожиљци,

дуге косе носили, нисмо им опростили.

После их оробили па за франке подводили,

све смо редом држали, не питај ме рођени.

И да не верујеш, тако ми у Рицу нешто клопали,

усред залогаја звоним, умало да се задавим.

Видим +381, можда мајка ме треба,

ил' неко од мојих са села, ко ме зове у сред јела?

Кад неки непознат глас каже: Знаш ти ко је овде,

ти се ту зајебаваш, док се наши овде боре,

брзо пакуј торбе, још сутра да си овде,

немој да нам врдаш, да не правимо проблем.

Знао сам ја ко је, спаков'о се брже боље,

ма има 15 година да нисам био доле.

Таман сам се понадао да видећу моје,

кад оно мало морген, ето мене у сред Босне.

Са чином и екипом, блиндираним џипом,

све по наређењу, ја ништа нисам пит'о.

Ништа нисам пип'о, сем мало беле технике,

којекаквих кураца смо трпали на шлепере.

Кад сам дош'о у Београд све сам мрко глед'о,

све те градске мангупчиће за час сам поређ'о.

Хохштаплерчиће и слине, што ту ми нешто глуме,

а може врана са земље у дупе да им кљуне.

И није било тешко да све им лепо узмем,

такав је мој живот, ја другачије не умем.

Рефрен:

И цео град ме зна, као да сам с' асфалта,

и нека мисле сви да тешка сам сељачина.

Јер цео град ме зна, певаљка, манекенка,

и свака каже да сам љаксе, ал' ми ипак да.

Овај град и земљу ја никад нисам волео,

овде сам живео само зато што сам морао.

Овде све је на продају, е видиш то ми се допало,

за баш мале паре купиш све оно што је пропало.

И фирме и људе, стек'о сам и углед,

пријеми, параде, коктели, амбасаде.

Плаћао сам странке, и овакве и онакве,

билборде, рекламе, турнеје, кампање.

Певале ми разне, оне естрадне и градске,

што мисле да сам љаксе, ал' за кинту све раде.

Сазидао пар цркава да мало смирим савест,

после свега што сам прошао ноћу тешко заспим.

А преко дана наспем, ту и тамо и повучем,

само мало да се средим, нисам ја навучен.

Него свашта чујем, и шта треба и шта не треба,

криминал и политика, е у томе ти је невоља.

Ове што сам издржав'о, сад им постало мало,

а много их је плашило што о њима све сам знао.

Покренула се истрага о моме пословању,

тражили ме, ал' ме нису нашли на имању.

Ја их нисам чек'о, ал' нисам отиш'о далеко,

већ доле на приморје, где рука руку милује.

Ту нема екстрадиције, ил' како се то каже,

овде сам слободан к'о галеб, могу до сутра да ме траже.

И тако, ја и моји јатаци седели на обали,

смејали се, причали, неке јастоге клопали,

и да не верујеш рођени, поново звони ми мобилни,

стари добри глас што ме годинама прогони.

Каже: Опет смо те пронашли, од нас нећеш побећи,

бирај шта ти драже, сарадник ил' покојник?

Пресече ме живог, ово нисам очекив'о,

није било лако да направим избор.

Ал' јебига шта ћу, сваком своје дупе мило,

спаков'о се, клисно, на суду све сам призн'о.

И старе другаре све сам редом изд'о,

очекив'о најгоре, да овај пут сам рикн'о.

Али поново ме живот, на срећу изненадио,

десило се оно чему нисам се ни надао.

Чиста прошлост, чиста савест, немам зашто да се кајем,

добро је да овде људи стварно слабо памте.

Имам нови уговор и неким другима сад дајем,

и кол'ко видим рођени – још дуго ћу да трајем.

Рефрен:

И свако дете зна, цео свет под ногама,

а ти се питаш како, шта си душо мислила?

И свако дете зна, цео свет под ногама,

а ја се питам само – кол'ко кошта Србија?

13. Welcome to Србија

Welcome to Србија, где мурија убија,

где нема правде ни за лек и само Бог је судија.

Где све има своју цену, ал' нема ништа у поштењу,

уместо да се играју – клинци се „иглају“ у вену.

Где узори су лопови, дилери, певачице,

клинке не порасту, а већ су постале јебачице.

Док млечни још се климају, на мобилни се снимају,

ортацима из школе у WC-у како шипују.

После се питате зашто немамо децу,

а ја питам Бога да ли памти нашу адресу.

Цео живот на чекићу, слушам исту песму,

33 године кад се окренем, где су?

Неки кажу мени: Сачекај још мало па да крене,

промене су процес за које потребно је време,

иди кући пиши риме, не разумеш ти те теме,

пусти да нас воде, паметнији од тебе.

А ја им кажем: Издајници палите од мене,

слушајте добро сада ово саопштење,

оформили смо фракције, екипе су спремне,

као „Бадер Мајнхоф“ има све да вас сјебем.

Спреман као „Хамас“ репетирам калаш,

к'о „Новембар“ ја те вребам док не постанеш мој талац.

Као Апис, „Црна рука“, за преврате сам зналац,

к'о Београдски синдикат држим чврсто правац.

Рефрен:

Ово је питање живота и смрти,

и ове реке крви пустили сте први.

Сатеран у ћошак ја немам избор други,

свестан сам да губим, али биће ваших жртви.

Ово је питање живота и смрти,

и ове реке крви пустили сте први.

Одговор је терор не би ли ме чули,

преживети нећу, али биће ваших жртви.

Све сте нам узели и част и достојанство,

па шта није јасно када сутра неко с' маском,

до зуба у оружју, неки очајник у градском,

да чује се гласно, дигне све у ваздух.

Газите по нама, газите и мртве,

не гледате назад, само паре да се врте.

Док угледни грађани секу кила гудре,

радници у судници секу себи прсте.

Некад је значило кад неко има школу,

сад хиљаде таквих виси на бироу,

гледају у шољу кад ће шљаку да забоду,

док ви гледате у понуде да забодете бољу.

Распродајете државу, шибицарите лову,

пуштате стоку да једни друге кољу,

не прљате руке, то није за господу,

убијате Србију без отиска на пиштољу.

Док ви окрећете главу од муке и беде,

држите медије који могу све да среде,

народ штрајкује глађу, јер нема шта да једе,

пре ће умрети гласно, него тихо да избледе.

Од метроа у Токију, до воза у Бомбају,

по сваку цену да за нашу борбу знају,

живот је јефтин када избор ти не дају,

зато наплатићемо кожу да поруке трају!

Рефрен

Опет је засрала банда, ви и ваша страховлада,

опет је знак Синдиката на небу изнад града.

Столица на врата, заглављена квака,

преко уста трака, да те питам нешто сада:

Је л' ово напредак врсте, ново дељење правде,

једни губе, други грабе, јачи једу слабе?

Гледам барабе ове наше како играју на карте,

тероризам, вирус, криза, плаше да заташкају срање.

У фацу нам се смеју, ложе к'о дилеју.

Решење или грешка? Немам више ни дилему.

Јутрос изљубио сам жену, у школу одвео сам децу,

да живе у бољем систему, ја ћу да умрем за идеју.

Од малих ногу сам у ћошку, од зида даље не могу,

у животу к'о у рову, на улицу изнео сам борбу.

У скупштинском холу држим зољу и бомбу,

одајте последњу пошту дискретном хероју.

Зној капље по папиру, последњу пишем жељу,

Остајте ми здрави, верни нашем хтењу.

И кад умрем за истину, испуните моју вољу,

пољубите за мене неку Србију бољу!

Рефрен

14. Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина

Гавриловића:

Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим

силним јуришом, разнети вашим бомбама и

бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да

буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног

стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и

Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе,

који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и

Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби,

али знам да нисам мртав, јер сувише ме боли.

Као кртица у рупи се ослањам на додир,

хладне чипке кревета, на болест смрди фротир.

Цевчица из руке се завршава у боци,

у паници схватам, завој прекрива ми очи.

Скорела крв под газом несносно ме сврби,

ваљда сам у болници, најгоре слутим.

Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути,

ваздух напушта груди, ал' изостају звуци.

Да схватим шта се догађа узалуд се мучим,

у сећањима тражим делић слагалице кључни.

Рефрен:

Извучен нам је број, ми више нисмо битни,

јуришамо у бој само народ да преживи.

Сложили смо корак, усмерили мисли,

потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна,

дужином хоризонта тежак барута облак,

и километри жице, сат каже да је зора,

живот тече негде, ја изгубио сам корак.

Дуго падала је киша, у костима хладноћа,

каљава вода спира зидове рова.

Нови запис у дневник и опет ме копка,

да ли су то можда моја последња слова.

Прича једног вода, људи сваког соја,

у униформе иста све их обукла је борба,

кроз безумље фронта, један другом одан,

неодлучност једног за све би била кобна.

Наредба иста сваког јутра се чека,

ослобађамо места којим не памтим имена.

После погибељног јуриша до последњег метка,

судбина је крвава на врху бајонета.

Долазим себи, покрет истог часа,

гледам лица око себе, добро позната гримаса.

Оружје на готовс, на место дневник стављам,

артиљеријска ватра, нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром,

отежано дисање, под заштитном маском.

Освајање ничије земље, метар по метар,

мирис барута и крви, који носи ветар.

Лешеви и рањеници, не чују се крици,

к'о страшила масакрирани, грче се на жици.

Топовско месо, оловни војници,

ово поље је табла, ми фигуре у игри.

Немам времена да мислим док пролећу хици,

ни не види се положај до којег треба стићи.

Док живота је у мени, руке нећу дићи,

за виши циљ, ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе.

Опрости нам Господе.

Језа ми пролази кроз кичму од страха,

скидам маску, успевам да дођем до даха.

Пеку ме очи од крви што се слива,

сви и даље јуре, није стала офанзива.

Устајем полако, нога ми се грчи,

осећај се враћа и почињем да трчим.

Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа,

почињем да пуцам, не знам да ли погађам.

Пробили смо линију, непријатељ се повлачи,

улетели у ров, више него одлучни.

Да идемо до краја, дуго чекао се помак.

Очи у очи, бајонет у стомак.

Рефрен

15. Нема повлачења, нема предаје

Поздрављам живот, јер сам схватио суштину,

да нису битне ствари, већ шта остављаш за друге.

Да само здраве главе можеш остати још дуже,

искрен према себи, бесмртан заувек.

Јер кад нико неће, роди се идеја –

од темеља све је труло, мора да се мења.

И то је моја жеља, да сва нова поколења,

плове правим путем, лакша за тону понижења.

Нисам Доситеј, ја трибун сам из гета,

нисам чит'о много, али јесам кол'ко треба.

И сад неком смета што нисам прљав и бедан,

умем ударце да вратим и додам им још један.

Па назад на почетак, јер овде све је стало,

овде лажи су реалност, окружење срамно.

Док не променимо свест, ја цимаћу се стално,

нема предаје, повлачења, за мене то је страно.

И пре свега, после свега, једино што свима треба – БС,

БС!

И пре свега, после свега, једино што треба то је – БС, БС!

Рефрен:

Још увек сањам мрачне облаке да пролазе,

још увек мислим како једна реч промениће свет!

И оног дана када мене више не буде,

ни тада нема повлачења, нема предаје!

Сутра на свет ако падне врео камен,

кад у пепео нас све буде млео пламен,

тад ћу те питати шта ти значе паре,

титуле и зграде, све је то за џабе.

Нећеш стећи поштовање за кеш варајући гладне,

љубави има само онај ко је даје.

Све за родитеље, браћу, жену и другаре,

соколе у јату, верне синдикалце.

Што крче своје трасе кроз муње барикаде,

не пратећи људе него своје идеале.

Цео свет је на ивици, сви само себе пазе,

а ми пазимо и младе који пуне наше сале.

Јер музика кад замре живот тече даље,

Београдски синдикат зато поруку им шаље,

Напред пуна срца, бистрог ока, здраве главе!

Нема предаје, повлачења, к'о хоће да га памте!

Рефрен

Још увек будан сањам,

још увек имам исте оне снове да једном биће боље.

Још увек идем напред, право кроз ветар,

још увек колена у блату, спреман на један.

Још увек је реч оштра као првог дана,

к'о катана извучена из корице - не треба оштрење.

Још увек смо породица, пустили смо корење.

Још увек смо на фронту, још увек одбијамо ордење.

Још увек вучемо потезе без обзира на последице,

још увек верујемо да можемо да променимо свет.

Још увек смо герила,

још увек смо улична армија београдских чаршија.

Још увек држимо одступницу, држимо редове,

још увек нема повлачења, нема предаје.

Још увек држе се фаланге, а и када нас не буде,

ни тада нема повлачења, нема предаје.

Још увек трајем, још увек се борим,

и дајем од себе, к'о пре, и срце и душу и све што треба.

И даље сањам моје људе слободне к'о некад,

не знам тачно како, али тачно знам да тако треба.

Јер то је осећај: једноставан, икрен и чист,

он је потек'о из срца и увек врати се к'о бис.

И кад привид ме поведе да са пута грешком скренем,

негде осећај се јави, јасан као дан ме прене.

Моја вера у дела је то што зовем Идеал,

ње сам свестан па је пратим, она чини да сам срећан,

да сам посвећен, предан, све док се трудим да мењам,

све празне, пролазне погледе. Зато остављамо поруке,

да идеја ће опстати, пашће бетонски блокови,

и на ноге ће се подићи ослобођени робови.

Ми створићемо бољи свет, то је перспектива,

ми смо нова офанзива, наша борба је жива и даље!

Опет неправедно оптужен дижем се на оружје,

на лоше што хтедоше идеје да ми поруше.

Јер с' њима смо већ дуго, много година у борби,

по телу смо пуни рана, по лицу смо модри.

Нема лажи и преваре. Ако станем и предам се,

нек' ми живот сутра престане, нек' ме нема, нека

нестанем.

Јер кад мене сви сад оставе, на мене кад забораве,

од синдикалне поставе још само папир остане,

ја ћу да се постарам, кол'ко го да кошта ме,

да напишем за клошаре, не дам више, доста је.

За неке нове мајсторе, да сутра се супротставе,

наше песме остављам, јер наше време прошло је.

Да на крају запевају кад коначно добро је,

и своје нове победе к'о ми некад прославе.

Јер једног дана када одем, једног дана када одем ја,

сетите се моје борбе, сетите се БС краљева!

Рефрен

16. Балада дисидента

Рефрен:

Да ли се сећаш како било нам је пре,

после свега шта сад остало је, мој Београде?

Да ли се сећаш како било нам је пре,

после свега шта сад остало је, мој Београде?

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,

први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.

У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,

ја урез'о сам име, бацио прве риме.

Ја сам одрастао на песмама градских боема,

и причама аласа којих данас више нема.

Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,

удварао се дамама, коцкао са лихварима.

Некад кући срећан, некад све изгубио,

некад жену љубио, некад калдрму грлио.

И нисам себи судио, где год би се пробудио,

бол је био исти, с' њим сам се удружио.

Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,

да подсете, да није увек било само хладно и сиво.

Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,

кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.

А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,

Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим,

настави да живиш, можда више не постојим.

Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,

да не мислим на крике што чују се низ ходник.

Док борим се са ранама, сањам да,

опијам се вином, ракијом и тамбурама,

старом виолином и поцепаним гласовима,

тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.

Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,

гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.

Због само једног стиха мој живот сад је готов,

пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.

Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз

мене,

сузе ми потеку као кише у јесен.

Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,

никад не свани док у мени има песме!

А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,

Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе,

него звуци оне строфе кад сам морао да одем.

А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,

посекли су кестен где сам некад тебе љубио.

Не миришу липе, нема старе виолине,

нема Циганина седог да за моју тугу брине.

Мој Београде, изгубио сам корене,

џабе носим ордење кад нико ме не познаје.

Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,

шта ће мени она, кад ја немам било кога.

Само неспокој и бол, моји најбољи другови,

у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.

Балада дисидента – једна тужна српска песма,

неким будућим кафанама, за боља времена.

Нека застане у грлу кад је неко други пева.

Све је исто у мом крају, само мене више нема,

јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,

Београде збогом, памти добро шта сам рекао.

Рефрен

17. Још ову ноћ

Рефрен:

Ма дај да пијемо сад и кидамо,

БС сви заједно сад, још ову ноћ!

И ако не видимо се поново,

Делим срећу и бол, још ову ноћ!

Да ли видиш? Да ли чујеш?

Да ли осећаш? Да л’ разумеш?

Ова музика је ту, заувек да те подсећа,

на правом путу прати, а са лошег пута одвраћа.

А ово је наше можда последње вече,

другови моји дајте алкохол да тече.

Направите се луди и ако суза ми потече,

завршићу исечен, али никад недоречен.

Још ову ноћ, само да траје,

још само ову ноћ ја све од себе дајем.

И нека пукну гласне жице, зној ми спржи лице,

зовите Хитну да ме покупи са бине.

Сакрити тугу, не могу више,

покушавам да вичем, а у ствари једва дишем.

Све више и више скупљам снагу. Тише!

Београдски синдикат, још ову ноћ да гине.

Рефрен

Другови моји, још ову ноћ сам овде,

још ову ноћ, а онда сам решио да одем,

ево овде сад се кунем, у свету овом трулом,

љигав ја да живим, ја то нећу, ја не умем.

Ову ноћ уз ове звуке, уз само моје људе,

моје добре и луде, ако треба и да умрем.

На свет покварен пун туге, одлучио да пљунем,

ма к'о јебе сутра, нека буде како буде.

Још само ову ноћ за трен нашао сам спас,

а сваку нову ноћ к'о пожар нек се шири глас.

И џабе вам сузавац, гас, џабе утоке за пас,

ноћас немате довољно лисица за нас.

Јер, све ћу да сломим, крв да тече к'о сузе,

проклет био овај живот, кад си срећан све ти узме.

К'о река носи, проклет био, можда не видим вас никад,

ал' сећање нек сија, сјајно к'о Синдикат.

Рефрен

Дај ми још ову ноћ да кажем шта имам,

дај да још једном наздравим са свима,

у очима да видим да борба је жива,

па да одем са осмехом судбини у инат.

Свет је хладан, никог није брига,

не занима их ништа ван своја четири зида,

тражио сам смисао између два стиха,

а пронашао људе који свему дају смисла.

Ове ноћи нека нас чују,

нек пробије се песма кроз ветар и олују.

Могу да нас хапсе, приводе и туку,

али немају начина да зауставе поруку.

Дискретни хероји доследни су кодексу,

праве вредности нису на продају.

Сутра када одемо песме нека остану,

да их певају к'о позив на коначну побуну.

Нашао сам вас, а пронашао себе.

Само заједно са вама, ми сећања не бледе.

Сад на крају пута, светлост са почетка сија,

кроз срећу, бол и тугу, што кроз речи се пробија.

Још ову ноћ, дај да дигнем своју чашу,

да још нас подсетим све, на вечну ватру нашу!

Што је палила и палиће, зло на које крене,

што је огњем светло бацала, да се с'пута тешко скрене!

Што је пламен истине, лаж у прах претвара.

Као сунце даје снагу, истином живот ствара!

Нека ватра вечне љубави, што је назвасмо Синдикат,

обасјава све људе и не угаси се никад!

Пријатељи, саборци и браћо, то су биле речи моје,

садa дајте чашу жучи, с' једном капи утопије!

Дајте путир из давнина, да га винем до висина!

Да попијемо чашу, за БС љубав нашу!

Рефрен